Recenzije

OTKUCAJI

Ako si ptica koja ne leti,

Čemu krila?

Ako si pesnik bez krila,

Čemu reči?

Pred nama je još jedna knjiga poezije autora Gorana Ranđelovića. Opet je zapevala nežna pesnikova duša tonovima koji su satkani od zrelih pesničkih nota. Te note ogoljuju pesnikovu dušu i tvore jedinstvenu melodiju koja osvaja srca čitalaca. I ova zbirka pesama postaje živo biće koje nastavlja svoj život nezavisno od samog pesnika:

Zanesena, mlada, donekle zbunjena,

I ona izborana, smirena, duboko zagledana.

Nastala je iz pesnikove unutrašnje borbe sa samim sobom, iz pesnikove polemike sa drugim ja ili duhovnim vođom sopstvenog srca. U toj borbi je i smisao izgaranja i stvaranja, a to ostaje večita tajna i za čitaoce i za same pesnike. Da li stvarati znači živeti ili uživati, promeniti sebe. Pevati znači stvarati čoveka u sebi i imati uzvišenu misiju – menjati ovaj svet. A pesme će same nastajati:

Kao reke što izviru,

Iz nevidljivih dubina.

Pevati znači otvoriti dušu i pokazati lepotu ovog sveta – spasenje, mir, molitvu, harmoniju, ženu kao uzvišeno biće, život kao traganje, putovanje, plovidbu, let. Stvarati znači približiti se i suncu i mesecu, uzleteti do samih zvezda, pronaći snežno kraljevstvo i roniti najdubljim vodama.

Pesnička moć je bezgranična. Pesnik može dosegnuti najudaljenije puteve vasione i spoznati tajnu prirode i božanskog stvaranja. Jer za njega ne postoji tajna. Priroda je njegov saveznik. Vetar, kišni oblaci, osunčane doline, ogrožđeni pupoljci, sve je to ujedinjeno u pesnikovoj svesti i čini lepotu ovozemaljskog života i mami na uživanje i večito traganje za lepotom:

I pevaćemo zaneseni,

O lepoti za kojom uzdisasmo,

Svemirisnoj, sočnoj i vatrenoj,

Raspukloj do poslednjeg zrna mladosti.

Umetnik drugačije doživljava ovaj svet za razliku od običnih smrtnika. Pesnik ne traži smisao u banalnom, svakodnevnom. Njegov pogled seže daleko, čak do samih zvezda. Pesnik prepričava svoje srce, ogoljuje svoju dušu, izlaže je pogledima drugih. Sažima prostore i juri kroz vreme, slavi život, stihovima ga optače i oplemenjuje. A kapi azbuke pretače u nezaustavljivi pljusak reči. On stvara za druge sa zebnjom da li će biti shvaćen i prihvaćen, ali još više stvara za sebe, da umiri svoje unutrašnje demone. U tom pesničkom naporu on stvara vijugama, mišićima, ustima, prstima, izgarajući u plamenu stvaralačke vatre jer pesma nije česma koja se lako odvrne, pa će poteći onda kada neko drugi to očekuje:

Pesma počinje tečnom vatrom,

Snažno da izbija,

Kao lava iz oživelog vulkana.

LjUBAV, ŽENA I LEPOTA

Da li si ti ćerka boga sunca Ra?

Kakva još moć u tebi spava?

Smisao ovozemaljskog života ne bi bio ispunjen da nije nje – žene čija divlja lepota dolazi iz najskrovitijeg dela svemira, koja svojom svetlošću oslepljuje vid i plamenim pogledom probuđuje žudnju. Žena je svevišnji dar. Čas je vidljiva, čas nevidljiva, čas protrči pesnikovim životom, čas leti, čas se skriva, pa onda nestane, a uvek je u njemu, deo njega. Iz nje izvire energija – pozitivna, sanjalačka, neuhvatljiva, ona što podstiče, rađa i daje. Na pesniku je da nikada ne prestane da traga za njom:

Da je gleda, čuva, ljubi.

Da joj se divi.

Da je oživi.

Ljubav postoji u svima nama i ona ne bira trenutak kada će isplivati iz nas. Nekada dođe iznenada poput stihije, ne da se zaustaviti. Savladava nas, zbog nje gubimo razum i ne možemo je ukrotiti. Prepuštamo se njenim čarima nošeni brzom maticom. Vreba nas skrivena, a nekada nas njene strele pokose. Ona je sveopšti princip i smisao života svakog pojedinca, besmrtna. Pred snagom ljubavi sve se topi, ruši i briše. Ona je susret dva sveta, dva univerzuma, dve duše, spoj vidljivog i nevidljivog, spoj žeđi i želje. Zbog nje i sunce sija i iznova rudi, a lepota voljene žene sjajem razgoni mrak, pomera granice, pomućuje razum. Ljubav ponekad poprima kosmičke srazmere, ona utiče na komešanje svetova.

Pronalazimo je u sebi, oko sebe, u vazduhu, u oblacima, svemiru, a ona u nama budi i sećanje na neke davne događaje iz mladosti, na neke davne šetnje kraj reke u rano leto, kada stidljivo devojče gordo prkosi pesnikovom iskrenom osmehu i kada se opire nemirima i smelim pogledima.

U tvoje oči bi sunce da se vrati,

Ono isto zbog koga nam obrazi crveneše,

A pogledi skretaše u stranu,

Kad smo bili deca…

Ljubav je i strast i želja za spajanjem tela, za raspuštenom kosom i blistavim osmehom. Ona je ujedinjenje snage. Simbol je neprolaznog trajanja, radosti, nežnosti, lepote koja nikad ne umire. U ljubavnim pesmama naglašeno je sjedinjenje dva bića:

Dve krvne grupe, koje srca dele,

Dva duhovna povezana bića,

Mešaju se kao medonosne pčele,

Da zajedno saće medom pune.

Ljubav je i nesebično pružanje ruke spasa, plovidba zaljuljanim morem, isijavanje posebnom svetlošću, i sjedinjenje i dopunjavanje:

Moje gore, tvoje zore,

Moje livade, tvoji potoci,

Moje nebo, tvoje sunce,

Moje ptice, tvoji oblaci.

Ona sivilo života pretvara u plavetnilo, mrak u svetlost, budi u nama proleće, raspevanost i razdraganost duše. Ona je uzvišeni smisao svakog života. Ispoljava se u različitim oblicima, vidimo je svuda i u svemu, osećamo, delimo je sa voljenom ženom, detetom, majkom, bratom. Ljubiti ruke kćeri i majke izraz je najčistije i najdublje porodične ljubavi.

U svojim pesmama pesnik veoma često i otvoreno poziva na ljubav, na apsolutno prepuštanje i uživanje u njoj, bez predrasuda:

Otvori vrata srca i nastavi,

Stopala znaju put,

Samo im se prepusti!

A kada nas ljubav napusti, kada čovek usamljenik potone u tišinu, on čuje glasove koji dopiru iz najudaljenijih sazvežđa, iz kosmičkog crnog beskraja, pa osluškuje besprekornu harmoniju kosmosa, jer ljubav možda tamo obitava. U tim trenucima duša napušta telo i biva obasjana novim notama koje će iznedriti neku novu, dotad nepoznatu melodiju. I tako opet nastaje pesma o njoj – ženi. Pesma o buđenju i sreći žene koja spava rasute kose i luta predelima snova, koja će se nasmejana probuditi i upiti toplinu sunca. U takvom svetu pesnik će pronaći mir i rasterati se samoće. Ali nikada neće biti potpuno siguran ko je u stvari to zagonetno biće koje pokreće maštu, snove, koje inspiriše na stvaranje. Da li je ta fatalna žena boginja iz drugog sveta koja pleni lepotom i osmehom, svesna svog zanosa i svojih čari? I da li tako udaljena od svih i usamljena u svojoj lepoti može biti srećna? A pesnik, tražeći u njoj sebe, pronalazi stranca. Ponekad progovori i o onoj tamnoj strani ljubavi, o razočaranju, zabludama i poniženjima, patnji jer ljubav je ponekad i to.

Pevajući o lepoti i mladosti pesnik, i te kako svestan prolaznosti, progovara i o ljudskoj želji i potrebi da se vreme zaustavi, da se prolaznost pobedi. U pesmi ,,Zvezda koja treperi” pesnik na metaforičan način predstavlja prolaznost života kroz sudbinu ostarele glumice koja prikuplja poslednji atom snage da na sceni pokaže iskru mladosti koja još uvek tinja u njoj:

Koja se ne miri s tim da sjaj njene zvezde lagano gasne,

Jer ona još uvek u njoj uporno treperi.

Pesnik sugeriše da se svaki živi stvor na ovom svetu oseća strah od prolaznosti mladosti, kao i svest o tome da se lepota sa vremenom topi, iščezava, nestaje. Otuda strah i želja da se ona zadrži zauvek. Ponikla u obzorju dana nestaje u mraku prolaznosti, ali ne zauvek. Lepota je neuništiva jer se uvek iznova rađa kao što se čudo božansko stvara:

Počinjem da verujem,

Da lepota izvire,

Tamo gde svemir ne miruje,

U našim srcima.

ŽIVOT

Postao sam bolji čovek

onda kada sam razumeo druge.

Poseban, a ujedno i najobimniji krug pesama zbirke ,,Otkucaji” jesu refleksivne pesme u kojima autor Goran Ranđelović iznosi svoje filozofske stavove o svetu, ljudima, svoje unutrašnje dileme i samoispitivanja. Pesnik ovaj svet posmatra iz ugla misaonog bića koje traga za tajnama – i ovozemaljskim i onostranim, i to je neka vrsta planetarnog prohodavanja, kako on kaže. Ti prostori pesničke imaginacije nalaze se između znanih i neznanih svetova, i u beskrajnom svetu univerzuma, ali i u unutrašnjem svetu sopstvenog bića. Taj svet je često stešnjen, a još češće širi i od samog beskraja. U tim svetovima promišlja se o svrsi života, prolaznosti, rastancima i odlascima.

Život je sagledan iz mnogih uglova, predstavljen mnoštvom metafora. Između ostalog, doživljava se kao plovidba morem. U tom moru života struje vuku na različite strane.

Život je kapija prostora između jutra i večeri,

Između dva sjajna tela, sunca i meseca.

Između ta dva sveta, prolaznog i večnog, lebdi ljudski um tragajući za smislom, istinom i tajnama onostranog. U sudaru svetova čovek ne zna kom svetu pripada, da li čvrsto stoji na zemlji ili svet posmatra sa mesečevih rasutih hridi. U bunilu koje je izazvano moždanom vrelinom promišlja o dušama koje lebde i traže se u nekim dalekim svetovima, u prostorima koji se stvaraju, otvaraju, nastaju, iščezavaju. A onda upućuje poziv:

Na trenutak zastani,

Zatečene misli otpusti,

Nek se slobodno razlete,

Na obode planete.

A onda se pesnik za trenutak vrati na ovaj svet da otkrije tajnu ovozemaljskog života. I nikada neće potpuno saznati da li je ovaj život poput reke koja beskrajno teče ili je samo smena godišnjih doba i težnja za večitim prolećem. Ili je možda jedno čudno putovanje:

Putuj, samo putuj,

Jer, putevi tome služe,

Biraj, samo biraj,

Jer, život se njime hrani.

***

Čovek je putnik i vozač.

Slobodan iznutra,

Ograničen spolja.

***

Od odluke, do odluke,

Od događaja do događaja.

Da, život je putovanje na kome nas prate naše želje, kao saputnice koje se smenjuju i sazrevaju zajedno sa nama. Na tom putovanju, na toj plovidbi nailazimo na mnoga iskušenja. Đavo nas vabi, lomi, oslabljuje:

A život zna da mazi i gazi,

Zato se čuvaj i pazi,

Na kojoj stanici novog sebe čekaš,

Koji red vožnje biraš,

Sa kog perona se u novu,

Životnu avanturu upuštaš.

*

Može li se dalje?

Šta se to sa nama zbiva?

Na koju stranu voz pre će,

I zna li neko sutra gde će?

Na tom putovanju treba znati kloniti se zla. A zlo se namnožilo na ovom svetu. Čovek je postao nemaran prema svetu, ljudima, prirodi, prema samom sebi. Postao je rob savremene tehnologije, u njegovom biću je da stvara, ali i razara. Stoga pesnik izražava zabrinutost za svet u kome živi kao i za buduće generacije:

Kome se još u takvu budućnost žuri?

Budućoj deci ostavljamo

Trulo seme i teško breme.

A nekada je ličilo da civilizacija brzim koracima osvaja svemir!

Kako bi, tobože, bio što srećniji i ispunjeniji, čovek je prirodu podredio sebi, porobio je, uništio. Možda to čini čovek, a možda i vrag jer on nas često goni u propast. I kao u biblijskoj priči, zlo se namnožilo. Ali priroda se ne da, uzvraća udarac ljudskom nemaru:

Nastaje doba otopljavanja,

Klima postaje surovija,

Hrane će naglo ponestajati,

Čiste vode,

Izumreće mnoge vrste.

Crna rupa progutaće sve pred sobom, i ovu zemlju i sve na njoj. Možda je to kazna za ljudski nemar. Pesnikova vizija budućnosti nimalo ne ohrabruje.

Pa kuda onda pobeći? Gde pronaći spas? Možda u mirisnom vrtu detinjstva, u rascvetalim poljima pronaći mir i čitav jedan svemir. Ili u kestenastim očima i razbarušenim šiškama nekog deteta, koje ručicama maše za belim leptirom. Ili u njegovom mlečnom osmehu pronaći svu lepotu sveta. Ili da čovek, poput mačke, omiriše, dodirne, sustigne, ulovi, pa pobegne i skloni se od svega tragajući za prostorom blaženstva i sigurnosti. Odupreti se vrtlozima zebnje. Raditi, stvarati, ne spavati, verovati u ovaj život, u tome je sreća i spas. Smisao je u davanju i u tome da živeti usrećujemo ne samo sebe nego i druge. Jer mnogo toga od nas zavisi, u nama postoji:

Sreća se srcem i mislima gradi.

Ona se u nama rađa i ljubavlju hrani.

Nekada kroz život prolazimo jureći i tako se sami od sebe udaljavamo, a kamoli od drugih. Neprekidno se krećemo. Osećamo strah i od poznatog i od nepoznatog. A ponekad kroz minute, sate, dane i godine strpljivo čekamo ona vremena kad ćemo sve nadoknaditi. Moramo prihvatiti sebe i shvatiti da starimo mi, a ne lik u ogledalu. Često pokušavamo da složimo rasparčane dane i da sačekamo neko novo proleće i novu godinu u nadi da će nam doneti nova iskustva i nove radosti. Da kad odemo, ostavimo trag za sobom. Da postanemo bolji ljudi onda kad razumemo druge.

Sve dok živi, čovek igra svoju ulogu na pozornici, a ponekad, poput cirkuskog artiste, hoda po razapetoj žici. Nečiji život je cirkus, nečiji balet, opera, mjuzikl, komedija, drama, tragedija. Kakav god da je, moramo biti svesni da vreme ubrzano teče dok namotavamo svoje najdraže dane:

A vreme te ne čeka,

Mladost se u tebi probudila,

Dok starost kuca na vrata.

*

Samim poimanjem svoje prolaznosti,

Shvatiš da si putnik.

Putnik kroz prostor, ljude i vreme.

Putnik kome se sve broji i odbrojava.

Čovek može da pobedi i prolaznost i vreme ako shvati da nikada nije kasno za hodanje po oblacima i za nove puteve i nova proleća. Ako oboji svet svojim bojama. Ako prepozna i prevaziđe sve greške, slabosti, gordosti, ako krene u osvajanje života putem pokajanja i praštanja. Ostaje nam nada da ćemo preživeti sve nedaće i ostaje ponos što smo deo čovečanstva i sveta, ma kakav bio.

Suzana Pešić

U raspravi kao vrsti naučne proze cilj je da se dokaže (ne)ispravnost određenog tvrđenja, da se saopšte nove ideje i istine o predmetu, da se istaknu novi odnosi i činjenice. Šta nam to Jovanović ističe u svojih devetnaest poglavlja i zašto baš taj broj kao odrednica etapa?
Simbolika broja devetnaest je višeslojna, ali ono što je svim kulturama u percipiranju ovoga broja, koji se sastoji od deset i devet, zajedničko jeste da je to broj koji je sveukupnost, dovršenost. Nekako s njim osećamo i kraj i početak, tj. prelaz na novu razinu. Autor nas je lukavo uveo kroz iluziju ove numerološke simbolike u sadržaj i ideju ponovnog rođenja i klijanja, kao i u ideju smrti. Kao poslednji broj druge desetice, smatra se poslednjim brojem pojavnog sveta, pa na izvestan način otvara fazu transmutacija. Označava svakako kraj ciklusa, završetak puta i stezanje petlje.
U prvom poglavlju filozofskog traktata Iluzija volje ili lukavstvo praznine koje je autor naslovio Kako je svet (neprimećeno) nestao, zapitan nad pojmom sveta i njegovog nestanka, odnošenja iluzija, njihovih „laganih virova“, njihove igre zavođenja, naravno uz Bodrijarovo prisustvo kroz podtekst svake rečenice ovoga dela, Jovanović nas nizom oštrih pitanja budi ili to bar pokušava. U tom buđenju oslonio se nonšalantno i na Ničea, ali je sugestivniji i snažniji kada je uz Bodrijara.
Svako poglavlje Iluzije završiće se pesmama u prozi koje su sublimacija svega prethodno rečenog. Najsugestivnije celine ovoga dela su u tim kratkim sastavima koje imaju brižljivo planirani ritam, aliteraciju, asonancu, čak i rimu, govorne figure i slike. Na izvestan način osećamo povezanost između Jovanovićih završnih redova poglavlja njegove nove knjige i Bodlera u ,,Malim pesmama u prozi“.
U poglavlju Hemoragija značenja najpre nam naslovna sintagma pobuđuje pažnju. Autor je inače u stilu pisanja elokventan i retorski uzvišen, ali slikovitošću odabira pojmova uvek nanovo iznanedi i to bih istakla kao jedan veliki književni iskorak i napredak. I nad značenjem, odlivom ili prekomernošću kojom se prikriva nedostatak, bivamo zaustavljeni i zamišljeni i autor nas vodi u posramljujući ishod – sve se svodi na zavođenje stvarnosti koje nema, sve se dovodi u pitanje pred simetrijom, ujednačenošću koje su samo privid nesklada i razjedinjenosti. Možda je lek u redu, retorski se pita autor pozivajući se na Brehta. Ovaj nemački pisac i pozorišni teoretičar je stvorio uticajnu teoriju Epskog teatra u kojoj je želeo da se publika emotivno ne identifikuje sa akterima radnje, već racionalno preispituje i kritički odnosi prema onim što je na sceni. Da li pozivanjem na njegovo ime, Jovanović želi kritički da nas probudi?
I Zlo je zavođenje, reći će pisac, kao i Dobro. Sve apsolutističke sublimacaje podvučene su u izvođenju probe smrti i ovde se oslanja na Seneku. Kako da se ne zapitamo da li je ovo dijaloška igra, deklamatorski sjaj, stoički usud ili pričamo o ,,de immatura morte?“
Treće poglavlje Metalepsija volje (da se ne ponavljam o odabiru reči naslovnih sintagmi) navodi nas na dilemu: da li je ovo proskriptivna ili retrospektivna zamena. Iluzija volje koja nas parališe za delanje, koja našu bačenost u svet održava samozavođenjem, hodajući tankom linijom ludila obeščašćavamo traganje za istinom o svetu. Nekada je bilo drugačije, naši su preci posrtali drugačije i melanholično je Jovanović ovde prizvao Šopenhauerovo ime kako bi nas onda vratio u realnost. Kako je volja večito nezadovoljena, život je stoga samo jedna patnja, a ovaj svet najgori od mogućih svetova. Može li nirvana pomoći?
Putin – viši tip simulakruma – podnaslov sledeće etape reminiscencija. Ovo poglavlje obiluje oprečnim tvrdnjama i kontrastima kao stilskom osobenošću. Savremeni pojam, savremeni rat, stradanja u ratu uopšte i ime koje je figura viših iluzija, kult ličnosti koji je sličan apoteozi, izuzev toga što je ustanovljen na osnovu modernih tehnika socijalnog inženjeringa. I time mi neminovno više nismo deo sveta, već njegovih ostataka.
U Lažnim arenama smo pod Sioranovom senkom otuđenja, apsurda, dosade, uzaludnosti prepoznavanja vlastite nemoći, propadanja posmoderne, tiranije omeđenosti, vulgarnosti promene, svesti kao agonije i razuma kao bolesti. Sioran je znao da kaže: „Živim samo zato što je u mojoj moći da umrem kad mi se prohte; bez ideje o samoubistvu, odavno bih se ubio,“ a Jovanović: ,,Opkoljen lažnim arenama, hipertrofiranim formama slobode i konceptom kategoričke liberacije, duh ludila ustrajava u besciljnoj bici…“ Obojica u negaciji vide pozitivizam.
Đavolja estetika je možda najsublimniji remiks pojmova, autor nam (ne)svesno podvlači da sav ovaj sadržaj prozilazi iz prve njegove knjige Sumrak simbola i ovde se nanovo pominje Sonja Savić. Ona postaje simbol odlaska u nepovrat i đavolja estitka kao izlaz. Paradoksalno više ne primećujemo ludilo zaneti sopstvenim ludilom, u sebi ne čuvamo stranca u odnosu na svet, kamijevski determinisanog, te tako postajemo otuđeni od sebe. Sistematski smo uvučeni u tamni vilajt vrtloga, odakle izlaza nema. Otuda Sonja.
Nemogući ničeanski pristup dominira u Trajektorijum je isparavajuća glasina. Smrt je devalvirala umiranjem života, postala je izlišna i najređi ludaci to teško prihvataju. Kakva je to podvala sopstvenih izbora! Filzofi i pisci pišu, toliko su nisko pali u bezizlazu, u sveto trojstvo: Atopiji, Afaziji i Asfiksiji! Obitvamo u hologramskom prostoru slobode – kakva surova istina. Centralno mesto ovoga vrzinoga kola bio bi stav autora: „… sterilan i dezinfikovan diskurs jednako jalova mašta, prekomernost imbecilnih ,prava´ jednako prekomernost imbecila, misaono ukorićavanje jednako smrt opasne misli, smrt opasne misli jednako smrt Subjekta, smrt Subjekta jednako sumrak simbola, sumrak simbola jednako odbeglost sveta, odbeglost sveta jednako iluzija volje, iluzija volje jednako lukavstvo praznine.“
Mladi Niče, Gete i dioniski odjek kroz trajektorijum da umiremo na rođenju, živimo smrt i ponovno joj se vraćamo! Za Šilera balada je zamisao za dramu, dok se kod poznog Getea pre oseća delovanje prirodnih sila, koje su jače od čoveka i razum ne može da ih objasni i definiše. No, prekomerno analizirajući raspršavamo ideju da događaj postoji, a prerano umiranje postalo nam je jedino životno dostignuće. Povezujući Bodrijara sa našim najvećim slabostima današnjice, zamkama u koje smo svesno upali, Jovanović i ovaj put jakim i oštrim potezom podvači da što dublje padamo, teže nam je da sam pad uočimo.
S religijskih aspekata ulazimo u (Samo)ubistvo, kao novu celinu autorevih refleksija. Verski nepoželjan akt, ali nijedna religija ne nudi alternativu. Opterećenosti principom moranja vode u rezignaciju, suprotno od najviše ravnodušnosti kao težnji, kao i u Vajldovoj tvrdnji da su blagosloven samo oni koji ništa ne osećaju.
Prinčev paradoks se latentno izdvaja kao epicentar ovoga dela. Autor nas od smele tvrdnje, radikalne, višeslojne u svojoj eliptičnosti preko bajke Lepotica i zver, muško-ženskog principa i ljubavi kao fenomena vodi do savremenih mreža i „hipercirkulacije želje.“ Ovaj odeljak u središnjm delu ima anaforu kroz reč zver što muzičkoj, ritmičnoj sekciji autorevih reči daje novi smisao. Ovaj segment čak nije prozno lirski, već kompletno pesnički gde isplivava još jedan u nizu mnogih autorevih talenata kada je igranje izrazima i rečima u pitanju.
Teranje unedogled (lepi arhaizam) počinje pozivanjem na Šopenhauera. Čitajući Šopenhauera, uvek sam se susretala sa dvosmislenostima, koje su dozvoljene u književnosti, ali ne i u filozofiji koja pretenduje na istinitost. Nesaglasnosti u književnosti nisu greh, pa zato Toman Man čita Šopenhauerovo najznačajnije delo kao roman, a ne kao filozofiju. Jovanović ga u tome prati. U tom smislu, filozofija bi mogla biti neka vrsta nastavka književnosti, pre svega romana, drugim misaonim sredstvima. Filozofsko delo tada ne otkriva istinu o svetu, već otkriva ličnost filozofa. To je momenat koji spaja književnost i filozofiju. Tako čitana, filozofija postaje deo diskursa književnosti, žanr književnosti i zato odgovorno tvrdim da Jovanović utemeljuje potpuno novi žanr na srpskoj književnoj sceni.
Prašuma je deo traktata koji lirično počinje, ali se slino i završava, pa kao i Tačke paralize pokazuje prstenastu strukturu kojom se slikovito ukazuje na bezizlaznost. Kroz paradigmu najšireg drveta na svetu i njegovog truljenja predstavlja se najavljivanje višeh rasa, dolazak do ruba (a i ta predivna reč!) i prašume kao krajnjeg pribežišta iz Ništa u Nešto. Dok nas Tačke paralize dovode do Bola, naličje istog zavođenja – neznanja i saznanja – dolazimo do potreba Ludaka. Tako isto uz maestralnu ironiji i distancu Zeno posmatra svoj život, poslove, ženu, ljubavnicu, dolazeći do zaključka da je jedna stvar ono što on u svom svakodnevnom životu govori i čini, a nešto potpuno drugo ono što on u suštini misli, oseća i želi. Taj rascep, tako karakterističan za čoveka našeg doba, Italo Zvevo je majstorski oslikao u svom klasičnom delu, baš kao što tome teži Jovanović.
Anamorfičko naličje jednoumlja uvek me iznova dobije iščitavanjem naslova, kakva magijsko-demonska konstrukcija, kakva zavodljivost terminologijom i poigravanje lakoćom metafore! Slikovita paralela okončavanja pasijeg i ljudskog života navodi autora na novi niz dilema i na podsmeh idiotskoj aktivnosti. Surovost i rigizam prisutan je u stavovima ove rasprave, ali zar istinitost nije radikalno oštra, zubata? Diskursi kao refren ovog trakta i klimaksno pitanje šta to u nama biva zavedeno i onda nadasve dubok i slikovito sočan odgovor: „Često su to slojevi koji ne zavređuju pažnju, usiljeni i tetraplegični vapaji da se bude obuzet.“
Terorizam kao opsena sveta danas u odlomku Sa visočja očaja dovodi do ideje da je genijalnost najniži stadijum razvoja, pobeda mase nad Personom – bespuće u svojoj svojoj pojavnoj čudesnosti. Delirijum ili bunilo je specifična konfuzija, često praćen halucinacijama, deluzijom, emotivnom labilnošću i anksioznošću. Karakteriše se globalnom kognitivnom disfunkcijom praćenom fluktuacijom u bolesnikovoj svesnosti i pažnji; a šta ako smo svi kolektivno bolesni i ako je smrt spas? Bulgakov je rečnikom književnih kritičara bio za života mrtav pisac i naravno da se kao takav ne uklapa u posmodernizam kao takt življenja, ali je on svesno odbio sve uticaje i sva moranja što je dovelo do velikog hoda po mukama ili let Zaratustrine ptice, let iznad kukavičijeg gnezda. Mudračko govorenje ili lucidno nivelisanje ništavnosti u Tako je lajao Zaratustra sa najpoetičnijim segmentima stila u pitanjima o ponoru. Kao lirski dijalog sa svim bitnim mrtvima, sa duhovima koji se obeležili autorev opus, ceo odeljak vodi najpre do transfinitnih svetova. Dva istaknuta pojma, bliska, jedan do drugog, jedan Ka, jedan Od – Trvdoća i Besmrtnost nasuprot beznačajnosti instant razmena. Biti van toga jednako buncati.
Sunovrat nasilja počinje nizom pitanja, ali na njih autor daje odgovore. Organ čula vida kao dominantni saznajni aspekt i nasilje kao fenomen smrti dijalektike. Sve događaje širom sveta Jovanović percipira kao znakovni segment i pretvara ih ne u kolektivno usvojena značenja, već nastoji da sagleda kroz Đavolju zavodljivost i opijenost. Ukidanje principa nasilja je nemoguće i dovodi do sunovrata. Ali najređi ludak (Nemoguće dešifrovanje) utopijski uživa u šifarniku „za nemoguće adresate“ čime dolazimo do centrifugalnog pojma samog naslova ovog dela. Šta je to najtiši vrisak (šapat)? Da li je to onaj koji se otrgne najređim porodiljama ? I ovde krug brzaka istine koji nas naravno, gde drugde, vodi u neograničenu, nepreglednu, nesagledivo plodnu ništavnost.
Vera kao takt pisanja poslednje etape Lukavstvo praznine. U šta verujemo? Imamo li u tome izbora ili smo i u tome robovi? Nasušno žudeći za smislom, šta dobijamo? Veliki deo završnih stranica filozofskog trakta je epitaf dat kao ničeanski pristup, oda staroj volji. Prizvuk sete za tim nekim boljim, prošlim vremenima? Kako odista znamo kako je bilo?
Sam autor ističe u poslednjim redovima knjige da ove reči nisu ni lament, ni mračna optika, niti rezigniran ton govorenja. Ali šta je onda Iluzija volje ili lukavstvo praznine? Ništa Jovanović ne trvdi činjenično jer u njih ne veruje i sve dovodi u pitanje, ali i rastavnost odnosa samog naslova dela nam ukazuje na trik kojim se služi kako bi nam dao alternativno viđenje da iluzijom življenja mi zapravno odajemo slavu smrti i da svako uverenje može imati i lice i naličje pod masmedijalnom invazijom udaraca koji se na nas obrušuju. Matriks ili ne, crvena ili plava pilula, Alisa u zemlji čuda ili Luča mikrokozma, možda još jedino to možemo izabrati – da li nam se pročitano delo dopada ili ne.
Elegantnost izraza, dijamantski brušene reče, crni biseri arhaičnih, zaboravljenih, prašnjavih pojmova, ali i upliv modernih tendecija retorike kojoj kao nadasve mladi autor Jovanović ne može odoleti, sve to stvara poseban stil i jezik kojim se autor Iluzije služi. Obogaćen, gotovo kao u rokoko stilu, lirskim fragmentima, peozijom kao suštinom istine, ogoljenošću izraza i eliptičnošću, nizom metafora – ovo delo postaje alegorija. Pričajući o apsolutnim pojmovima s filozofskog aspekta autor zavodljivo pleše s čitaocem i na taj način pravi originalan spoj književnosti, kao lepe umetnosti, i filozofije, kao nauke. Hrabro, smelo i nadasve majstorski.

Knjiga autora Milice Zorić pod nazivom Siroče otkriva na poseban način život svojih predaka igrom božanske sudbine, igrom životne izdržljivosti, slutnjama, sumnjama, borbenošću i beznađem. Smisao stvarnosti predstavlja neiscrpnu inspiraciju, kao i simbolika mita koji otkriva tradicijsku i praiskonsku dubinu misli i slike sveta koji je u neprekidnom okretanju. Veza prošlosti i sadašnjosti i magija koja se plete u tom vremenskom vrtlogu uvlači junake u tajne života, u potragu za srećom koju nikada, kako piše autorka, ne mogu ostvariti niti glasovima svesti, niti magičnošću. Saznanje o sopstvenom duhu nastupa znatno kasnije, a začinje se odlaskom u kraj koji je iznedrio pretke.
Olga, dete i Olga odrasla paćenica, uprkos bolu, brojnim pitanjima o poreklu buni se tiho, kasnije javno protiv načinjene višestruke nepravde. Ona je u selu, postupno saznaje o izgubljenosti, promašenosti jer je suočena sa ujninim nasiljem posle smrti oca i majke, neodbrambene okoline. Smatra da puta nema u budućnost, zato beži i od sebe, plače, samuje, gladuje. U trenucima usamljenosti i skrivanja od sveta, začinju se misli o mogućem životu bez bola, o ljudima koji razumeju stradalništvo, o Bogu kao utešitelju ljudske duše. I u školi je odbačena od društva, blaga i nesigurna uteha joj je deda koji i sam nema snage da se suprotstavi nehumanosti kojoj je njegova unuka izložena. Razmišlja, tako nejaka i bezbožna, o grehovima svojih roditelja. Ne može da ih razume jer je ta duboka unutrašnja samoća sputava, guši. S druge strane, nastojanje ujne i njene vlaške magije, da je, iako nezrela i nedorečena u odrastanju, uda za starijeg čoveka, predstavlja još jedan životni udarac. Kratkotrajna sreća, možda trenutna, budi optimizam u ovom biću, ali nemiri koji su utkani u dušu Milana, njenog, ne miruju. To je na samom početku bilo vidljivo. Neostvarenost i bol njegov za izgubljenom ženom i detetom biva sve jači ukoliko vreme prolazi. Sudaraju se njegove misli sa mislima o nepravdi i razaranju bića. On je na velikoj geografskoj udaljenosti od stratišta, ali upečatljive slike iskrsavaju i na javi, i u snu, svuda gde god pogleda i pomisli. Sve to dodatno udara biće, već od rođenja ranjeno i obespravljeno, Olgu. Patnja se nastavlja, distanca po godinama i emocijama je ogromna, nema razumevanja niti posebne nade za zemaljsko postojanje. Ona govori u sebi, ali čuje odjeke srca, udaranje damara. Strah koji je navukla u detinjstvu sada je u drugačijem vidu, niko joj se ne obraća, nema granice u patnji i razaranju, čini joj se kao da je u lavirintu, smatra da se iz njega može izaći verom u magiju. Preplitanje vlaške, bosanske i istarske vrste magičnosti pojavom mitskih bića koja šalju poruke stradalnicima predstavlja specifičan segment ovog romana. Spajanje i odvajanje njihovih korena postanka, dejstva i nestajanja, za autorku i junake predstavlja nesagledivu fantazmagoriju koju je trebalo proučiti i protumačiti. Posebno je vredna slika pojavnosti, preplitanje tradicije, vere, sile kojoj nema kraja, nepremostivosti međa koje one predstavljaju. U tom rascepu simbolično povezanog trojstva, nezabeleženog rečima, iskazanog pokretima, kricima, smehom, podsmehom, plačem, pesmom, halabukom na kraju leži poruka upućena onom ko u nju veruje ukoliko je spreman da je otkrije. To je jedan svet, ne može se reći nevidljiv, jer se odvija na očigled onog koji pati i traži neki izvor sreće, nezavisno od toga da li razume ili ne razume taj imaginarni, a opet za sve njih postojeći svet. Sile potresaju i nebo i zemlju u svom kovitlanju, a sve to ide kao priča o događajima koji bi trebalo da se dese, predrasudama, stvarima koje nikada nemaju isti oblik. To junaci i ne očekuju, jer ih magija za tren obuzme i razgreje dušu, ali i dalje veruju da izlaza nema.
Zanimljive i realno nazamislive pojave iskrsavaju ispred čitaoca, a on se u jedan mah pita da li je sve to ljudska misao stvorila, tradacija ukorenila ili, možda, nevolje koje čovekovim bićem i duhom vladaju odvajkada. Najbitnije je da je životno iskustvo šire od bilo koje istorije i tradicije, realnosti. Ono je tu da čovek opstane makar i u imaginativnom svetu i beskraju koji je nedodirljiv čak i u magiji.
Kada se razmišlja o likovima, oni su po svemu iz realnog sveta, uočava se namera autorke da uđe i otkrije njihovu psihologiju kroz priču, ređe dijalog, o njihovom stradanju. Čitalac razume beskrajnu patnju, kao i autorka, na izvestan način saučestvuje, potajno žele da se sav taj bol istopi, da se prekorače neke granice. Iz jednog jedinog primera može se nazreti zrnce optimizma, a to je slika putovanja iz Bosne u kojoj je Milan rođen i u kojoj je ostavio sve najdragocenije, do Istre, rodnog mesta Olginog oca. Tiha radost koju Olga ne sme da iskaže javno, silni otkucaji srca pri susretu sa rođacima koje ne poznaje, nataložena patnja, otkriva svu tananost njene duše. I od radosti, ako je to radost, ona strepi i prati muža koji je svojom hladnoćom posmatra, ali ipak pronalazi neko emotivno gnezdo iz kojeg je potekla krv njenog oca. Ona je sada na svom tlu, kao i deca, pokušava da svoju dotadašnju odbačenost od svega krajnjim naporima zaboravi. Ali ne. Tu je Milan, tužni i besputni, izgubljen u vremenu i prostoru, degradirani i dehumanizovani paćenik, čovek koji ne može i ne zna kako da se bori. Jedino bekstvo iz kraja u kraj, iz uspomena u tužno trajanje, u piću i besvesti vidi sebe. Ostareli, i unutrašnjom samoćom razjedan, gubi sve što čoveka čini normalnim. Neprekidno je sa sobom i svojom prošlošću, patnja se umnožava i sve ga više vodi tragičnosti. To je suština njegovog životnog odredišta.
Zasnovanost romana na životne priče aktera kroz sećanja kojima se oživljavaju retrospektivne slike događaja i pojava, dijaloga sa ljudima različitog socijalnog statusa, govora i vere, verovanja i kulture, ukazuje se na stalnu prisutnost čoveka događajima prošlosti, na pronalaženje, naizgled, zaboravljenog ili drugačijim mislima zapretano, a životnog. Prevelika muka i tuga, kao pratioca ljudske, bogom dane sudbine, ne mimoilazi čoveka ni u miru, ni u ratu, akamoli u svetu koji iz realnosti hrli u nešto što ukazuje na bespomoćnost. Traume koje se tokom pripovedanja i priča šire, duboke praznine izazvane, najpre čovekovom nedovoljnom promišljenju, potom izgubljenom verom u sebe i druge, na izvestan način upozoravaju da je jedini spas u pravilnom shvatanju potreba čoveka u humanom društvu. Čak i magija i mitovi čija je suština u dinamičnosti ima za cilj da čoveka koji u tome traži utehu stavi u prvi plan. Autorka je tom svojom energijom kao životnim darom pokazala širinu i otvorenost sveta za otkrivanje višedimenzionalne stvarnosti ljudskog postojanja: “U krošnjama drveća bliži si nebu i zvezdama” jer osvajanje visina donosi radost, poručuje Milica svojom pričom kojoj se ne nazire kraj.

Prof. dr Stana Smiljković

Tamo gde se tama u svetlost pretapa, misao sa večnošću stapa, nastaju reči. Šarenolike poput kaleidoskopa, snažne, nepredvidive i iznenadne poput vatrometa – one tvore poeziju. A pozija našeg pesnika Gorana Č. Ranđelovića proizvod je lutanja prostranstvima misaonih polja. Pesnik, kreativni stvaralac, ujedno je i čovek, i maštar i dete. On veze zlatni vez od najsuptilnijih do najsmelijih reči i tka šareni ćilim od prirodnih boja poput Penelope. Kao i Bodlerov ,,Albatros“ glasom bure progovara i bije svoje unutrašnje bojeve. Sa svakom novom pesmom se, poput Feniksa, iznova i iznova rađa, stvara i opet izgara u stvaralačkoj energiji nalik Branku Miljkoviću. Od svega pomalo, a opet svoj, originalan, jedinstven i neponovljiv. Pesme Gorana Č. Ranđelovića su note od kojih je satkana lična muzika njegovog života. One su uzlet ka visinama, lutanje po sazvežđima, ali i povratak u stanje ovozemaljske ravnoteže. Traganje za sobom, za sopstvenim identitetom. On je pesnik slojevite duše, pesnik na raskršću htenja. Njegov pogled je često uprt ka oblacima i nebu. Čas leti, pada, pa traga za smislom, pa se preispituje, sanja, posrće, ustaje. I sanjar i vizionar na granici sveta. Pesnička zrelost je dostignuta. Pesnik je prosuo svoje medonosne reči, zapečaćene za sva vremena. A stvaranje je za njega, kao i za sve umetnike, ostavljanje traga i svog autentičnog pečata. Jer pesnici stvaraju za buduće generacije. Dok je njih, živeće i trajaće lepota.

PESNIČKA LUTANjA
Vedrina, svetlost i neka posebna milina obuzmu čitaoca dok čita ,,Otisak vremena“ Gorana Č. Ranđelovića. Čitalac čas lebdi tajanstvenim predelima onostranog dok pesnik umuje nad tajnama i zagonetkama prirode i svemira, čas čvrsto hoda i poskakuje poznatim šumama, njivama, poljima, osunčanim livadama detinjstva. I tu, na zavičajnom tlu, zajedno sa pesnikom, čitalac zaigra kolo – uz rujno vino, veselje, vrisku, ciku, osmeh, slavi ljubav i nazdravlja životu u stilu ditiramba i anakreontskih pesama, kao u ,,Đačkom rastanku“ Branka Radičevića. A onda nas svojim pesmama povede dalje, u magični svet moćnih reči da bi svojim stvaranjem ostavio trag postojanja, svoj autetntični pečat. Stihovi našeg pesnika teku poput onih planinskih izvora, brzo, nezaustavno, da bi se ulili u jedinstvenu reku srpske poezije. A pesnik stvara sve dok oseća bilo sopstvenog srca i šapat svoje raspevane duše. S vremena na vreme vraća se jugu, korenima, izvorima postojanja, vodi čitaoca u šetnju stazama zavičaja, a tamo sve vri, cveta, rasplamsava se. Budi se proleće na stazama njegovog detinjstva, tamo na dalekom jugu gde čovek nije stigao da svojom nečistom rukom zaprlja čistu prirodu osunčanog Dobrog Polja, visokog Čemernika. Na tim prostorima oseća se britki vazduh, skakuće neukrotiva izvorska voda, vazduhom se širi miomirisno i lekovito bilje, izvor snage, zdravlja, iskonske energije, kada čoveku ništa nije potrebno osim malo sunca i vedrine. Kada je jedini vidokrug cvetno polje detinjstva. U takvom ovozemaljskom raju, u toj netaknutoj prirodi sve je razbokoreno, olistalo i miomirisno – breze, bukve, rajsko voće. Sunce miluje, oseća se i miris i ukus uzrelog grožđa, sva čula uživaju u toj mekoti i sladu, a čovek tada poželi da još više raste i umnoži se. I tako se reči napajaju sa tih čudesnih izvora prirode, pa zamirišu, uzavrele ključaju i dišu dobijajući novi oblik. Pesniku samo preostaje da ogoli svoju dušu i nađe put do pesme i nečijeg srca. Sazreva i priroda, sazreva i duša pesnika. Pa pesnik žubori, zeleni i cveta zajedno sa svojim rečima. Snaga i moć ovih pesama prisutna je i te kako u obilju stilskih figura – metafore, personifikacije, hiperbole, kontrasta (uzlet i pad, svesno i nesvesno, čovek i dete, divlje i krotko, život i smrt, opali list i rascvetali pupoljak, čovek i žena) retoričkih pitanja, oksimorona (spokojni nemir), onomatopeje. A posebnu draž pesmama daju veoma smele kovanice: mladosede veđe, ometlati, drmež, maglovanja, sanovanja, udobreno, ulošeno, suzoliko, vodoliko, trosrce.
Svaki poeta je volšebnik. Reči su za njega živa vatra i oganj. On ima moć da razgovara sa prirodom, da razume njen govor, kao i Desanka Maksimović, da prenese pesmu zrikavca, da naslika plavetnilo i neba i mora. Vodi nas širinama, visinama, poljima i planinama. Sa svežih planinskih visina i izvora čitalac kreće na jedno imaginarno putovanje toplim morima, a onda u šetnju starim gradom koji je optočen zidinama, odakle traži izlaz iz kamenog lavirinta. Od plodonosne ravnice i Panonije do plavetnila bokeljskog mora. Od Lepenskog vira do Crnog mora, od ogromnog plavog Dunava do nemirnog i neukrotivog dobropoljskog potoka. Pustolov i sanjar sa koferom u ruci, pesnik kosmopolita sa više zavičaja, vodi nas Vinogradima da bi nas zatim snagom moćne pesničke reči preselio u tropske predele i drevni Egipat. Poput Crnjanskog pesnik povezuje nemirni potok svog zavičaja sa dalekim Crvenim morem, kojim se širi beskrajni mir. U zavičaju breze i hrast, a u tuđini zrna peska i korali. Jedno je sigurno – gde god da je, stihovi su za njim – lebde, plivaju hodaju, prate ga.
Mnoge pesme u ,,Otisku vremena“ slave život, onaj čisti, iskonski. Pesnik se vraća i izvoru i praizvoru života tragajući za tajnom rođenja poput Rastka Petrovića. A onda nas iznenadi svojim uzletom do nebeskih sfera i do najskrivenijih kutova vasione u nameri da pronikne u svet atoma, galaksija i zvezdanih polja, da poveže nebo i zemlju, da se otisne u svemirsku beskonačnu petlju, u čemu ima nečeg faustovskog. Pa nas spusti na zemlju i opet povede u obilazak nekog egzotičnog dela planete. A zatim i u samu srž savremene civilizacije da čujemo buku kotrljanja točkova i da nas zaslepe bleštava svetla farova i neonskih reklama, jer pesnik je taj koji osluškuje i huk novog vremena. U takvom svetu čovek gubi osećaj trodimenzionalnisti i gravitacije i poprima osećaj lebdenja i usporenog kretanja. Pesma ,,Otisak vremena“ po kojoj je zbirka dobila ime predstavlja upravo svet u kome je čovek rob moderne civilizacije. To je vizija savremenog čoveka, okovanog, otuđenog, roba savremenog društva, čoveka koji vapi za spasom, kao Vasko Popa koji traži spas od gvozdene jabuke. Spas je u ljubavi, a sreća je u osmehu. Osmehom se boji život.

LjUBAV
Ljubav u ,,Otisku vremena“ na momente podseća na Petrarkinu ljubavnu priču. Ranđelović, tragajući za tajnom lepote, sagledava idealnu lepotu svoje drage kroz njen anđeoski lik kojim pleni. Ističe i ruke, i stopala, i dlanove, i bedra i usne. Ona u njegov život dolazi iznenada, kao uzburkani vihor. Treba zaspati na oblacima i zaustaviti taj trenutak da traje večno. Sunašca njenih očiju zavode ne samo pesnika već i suncokrete. Nije to samo platonska ljubav. Sreća se deli i dodirima. Susret sa njom je susret dvaju svetova. Voljena draga u njemu pokreće žudnju koja prerasta u plamen i taj požar ljubavi i strasti brzo se širi. Ljubav je igra spajanja i pripadanja, sa njom delimo prostor i vreme. Kao zemlja i mesec zauvek će trajati. Neka svojom lepotom pleni, zrači, greje poput dostojanstvene Mona Lize u dalekom Parizu. U ljubav treba verovati. Pronaći je znači uspostaviti u sebi harmoniju i ravnotežu i podeliti sa nekim malo neba i zvezdanog sjaja. A kada je pronađemo, jedno drugome treba biti i oslonac i podrška. U tome je sva sreća. Gnezdo se svija samo ako je ljubavlju oblagano, trosrcem ispunjeno. Za pesnika sreća je i videti i čuti ovaj svet čudesni, nasmejana lica, vrevu, radost koja vri u očima deteta, šarenilo boja. Sreća je i u snovima, šaputanju i milovanju, obećanju, radovanju.
Pesme Gorana Č. Ranđelovića ispunjene su ljubavlju u svim oblicima. Tu je ljubav prema zavičaju, prirodi, ljudima, prema voljenoj dragoj, prema majci, simbolu požrtvovanja, i prema detetu. A to dete za koje se kolevka delje i platno beli, priprema se za novi život. Vremenom će i ono postati čovek, odgovoran i zreo, a pred njim biće suncem obasjana budućnost. A mali meda u sobi uzalud će tražiti ono dojučerašnje dete. Ono je pripalo nekom drugom, ozbiljnijem i zrelijem svetu odraslih. A pesnik se ne miri sa sazrevanjem i odrastanjem njemu dragog bića. Ma kolika bila pesnička moć, vreme se ne može zaustaviti.
ŽIVOT
Lepšeg sveta od ovog nema. Lepim ga čine sitnice – rađanje zore i sunca, rosa, daleko more i bliske njive. Ova poezija okupana je toplinom sunca, optimizmom, vedrinom, radošću. Sa prirodom i svetlošću povezana je i lepota življenja, a ona je u iščekivanju novog dana, u sunčevom sjaju i zagrljaju, svežini, toplini i bistrini, u osmehu anđela čuvara i mirisu jasmina.
S vremena na vreme preovladava i misao o jeseni i prolaznosti života, o ograničenosti vremena ali i ljudske moći da spozna i prepozna kraj, pa ponekad čovek živi kao da će živeti večno. Živeti za našeg pesnika znači voleti, delati, tragati, stvarati, želeti, sanjati, biti iznova dete. Život je uživanje u buđenju novog dana, želja za odgonetanjem tajni snova. Čovek uvek i neprestano hoda, od rođenja, pa do groba. Lađa života plovi, ali ne poput Remboove ,,Pijane lađe“. Lađa pesnikovog života ima kormilara, savladava sve brane i hrli ka drugoj obali. Žeđ za životom treba utoliti i hrabro prizivati oluju, munju i grom, ili smelo čekati potop. Samo tako hrabri možemo istrajati. Život je sazdan od suprotnosti – izlaska i zalaska sunca, Istoka i Zapada, sunca i tame, sreće i nesreće, sitih i gladnih, slobodnih i utamničenih, zaštićenih i obespravljenih, ljubavi i mržnje, rata i mira. Upravo na ovim suprotnostima počiva svet u kome živimo. Iz svega toga se nešto rađa. Ili pesma ili novi život, a on će isklijati iz malog zrna i semena.
Život ne treba štedeti već živeti za novo sutra. Čovek treba da gleda napred, a za nazad nema stepenica. Činjenica je, kaže naš pesnik, da vreme prolazi i da se sve pretvara u nepovrat. Život je smena godišnjih doba. Živeti znači odoleti buri, gromovima, vetrovima, talasima, i držati se mirnog mora. U mraku, u tihoj i jezivoj noći treba pronaći spas u molitvi, premostiti strahove. Uzvišeni smisao naših života je u tome da ostavimo trag iza sebe – dokaz da smo živeli, postojali, stvarali. A ostavština za sva vremena, to je poezija koja traje doveka.

NA KRAJU
Na poslednjim stranicama ove pesničke zbirke nalazi se nekoliko proznih tekstova koje je teško žanrovski odrediti. To su pesme u prozi prožete lirizmom i kontemplativnošću. Ovi tekstovi ukazuju da pesnik ne miruje. Traga i dalje za smislom života, za novim putevima i novim otkrićima, kreće se ka novim odmorištima i novim dimenzijama. Traga da bi spoznao čudotvorne svetove i sazvučja i primio poruku o smislu trajanja na ovoj planeti, koju pesnik naziva rasadnikom života u kome večito tinja iskra trajanja.
I na samom kraju – ,,Kraj“. Pesma o nestajanju i prolaznosti, ali i o večitoj smeni generacija i o nastavku života kroz buduća pokolenja, kroz potomstvo i stvaralaštvo, kroz ljubav i veru u večni život.

Suzana Pešić
Profesor srpske književnosti i jezika

Osvrt na zbirku poezije Ljubav po meni Jasne Majstorović
Poezija se danas nalazi na nezahvalnoj poziciji – svi je osećaju, svi sa njom lete put visina, svi zatrepere, kratka je i tako odgovora i formom brzini življenja danas, ali opet je nekako u „zapećku“ književne scene; nema svoje zasluženo mesto u izdavaštvu danas, no to je posebna tema.

Žena se danas nalazi u nezahvalnoj poziciji društva. Ona i zarađuje, izborila se za svoja prava, ali je i dalje i majka, i kućanica, i čuvarkuća. Žena je danas sve, rekla bih smelo. Ako je nekada porodica bila osnovna ćelija društva, sada je taj živi organizam žena.

E, sad – žena koja oseća i piše poeziju, pa to je evergrin. Jasna Majstorović nas u svojih sto pedeset i pet pesama provodi kroz jedan život, kroz čitavu skalu emocija i senzibiliteta, kroz prapočetak jedne ljubavi. Vremenski je obuhvaćen period od 1968. godine, pa sve do 2022. godine. Tematski su pesme podeljene na sve sfere ženskog bića i ono što je njoj u datom trenutku bitno. Autorka peva o roditeljima, prijateljima, drugaricama, o zaljubljivanju, o zimi, o letu, o zanosu, o bolu i patnji, o razočarenju… Jednom rečju sve su pesme o življenju kao procesu. Čine nam se bliske, proživljene, doživljene, naše, nalazimo sebe u njima, zato nas tako i diraju kao čitaoce, izazivaju reakcije, što i jeste osnovna bit umetnosti – da izaziva reakcije.

Jedan muški lik se izdvojio kroz ovu hirurški seciranu žensku dušu i iz nje ponikao i trajao kroz ciklus Ljubav po meni. Taj lik je iz ugla lirskog subjekta dominantan, tajanstven, metaforičan, ali se odnos prema njemu menja kako dalje čitamo. Rekla bih da je ovo jedan minijaturan atlas ljubavi, jedan svet koji autorka vešto oživljava i boji.

Veštinu oživljavanja svojih motiva i likova o kojima peva, Jasna postiže smelom upotrebom stilskih figira i sažetošću, eliptičnošću izraza. Kroz jednu sekvencu, jednu sliku da čitavu priču.

Simboličan naziv zbirke Ljubav po meni jeste autorkin pogled na ljubav, stih po stih se razvija pred nama ta emocija, ali ostaje trag pokoljenjima na ponos, ostaje zapis jedne senzibilne žene koja se danas ne stidi da oseća i kroz ljubav postoji, ostaje muzikalnost mladosti i rime koja se mestimično javlja, jer joj autorka ne robuje, ostaje lepota.

„Danas padaju pahulje s neba

Hoćeš li da ti ih dam?

Večeras su ulice samo moje

Hoćeš li da ti ih dam?

Noć je.

Na ćošku sam srela svoje hladne ruke.

Hoćeš li da ti ih dam?“

Ovi su stihovi naslovljeni Majci, ali rekla bih da je ovo primarni motiv cele zbirke – davanje. Jasna daje sebe nama na dar. Kroz poetske razgovore sa čitaocima, kroz retorska pitanja i svoj lični pečat u svakoj od ovih sto pedeset i pet pesama, izvire samo davanje.

Zato toplo preporučujem ovaj rukopis za štampanje i čitaocima za čitanje, jer verujem da će Ljubav po meni uspešno naći svoj put i utabati svoju stazu, a Jasnu Majstorović želim da ohrabrim na dalje pisanje, da ugazi svoju stvaralačku prečicu do ljubitelja savremene poezije.

Milica Zorić

Čitajući pesme Jasne Majstorović plovite kroz vreme… Taj divni osećaj povratka u prošlost vas obuzima i vi ponovo postajete dete, polako odrastate i na kraju čitate stihove odrasle, zrele žene. U trenutku me je cela zbirka podsetla na kultni roman Devojčice rastu Lujze Mej Alkot i oživela u meni sećanja na prve dileme, na prve ljubavi, na emocije koje se nikada nisu promenile. Zapravo uz ove pesme shvatate onu neminovnu istinu- koliko god da odrastete i postanete zreli, uvek ćete sa sobom nositi isti damar – ljubav i mirise detinjstva. Uživajte čitajuci pesme Jasne Majstorović koje jasno vode kroz ceo njen život i uživajte u prepoznatim emocijama koje ona tako lako i nežno tka.

Maja Rakovic

Zaista sam uživao, proživljavajući snažne emocije iz sopstvene prošlosti…

Jasna piše divno, iskreno i jednostavno. Pesme su došle iz srca i to se itekako oseća. To su neke bezvremene stvari, tako da verujem da će se dopasti svim generacijama.

Borivoje Eskić

Svoj lični utisak poezije cenim samo prema tome da li me je dotakla ili ne. A poezija može da dotakne samo ako je iskrena, ako govori istinu, ako onaj koji piše ne pokušava da nas zavede, već daje svoju dušu „na izvolte.” Jasno se u pesmama, kada se posmatraju hronološki, onako kako ih je autorka posložila, vidi sazrevanje i kao osobe i kao pesnika, putem proživljenog i spoznajnog.

Pesma – „Majci“ – toliko filozofske dubine u tih sedam redova, toliko ljubavi u njima, posebno u njihovom kraju: „Na ćošku sam srela svoje hladne ruke. Hoćeš li da ti ih dam?” Čitalac je u razmišljanju, čezne li se za još većom majčinom ljubavlju, da li je autorka tužna i zašto, šta su te hladne ruke, pruža li ih da ih majka ugreje kako samo ona ume, čezne li za toplom peći u porodičnom domu, imaju li one preneseno značanje…

Pesma „Radoznali“ divno napisana, nevinost cveta i drveta u svom postojanju i poziv na neosuđivanje, „Rastanak“ sa opisom kraja jedne ljubavi, „Baš me briga“ predivna u svojoj vrcavosti, „Rođendan umrodan“, pa „Mama“ ponovo o majci, divna, iskrena, duboka, „Udahni“- „udahni vetar devojko tako je blag budi jaka..“ (snaga je u tom kontrastu, vetar je blag, udahni ga i budi jaka), „Potraži me“ pisana vojniku koji treba da JE potraži – Potraži me, Na drugim mestima. Nisam više tamo gde me obično ima; pa potom „Sama“- tri ratna druga….i na kraju Šapuću udarci čekića! O, bože, kako sam sama!; „Moj deda“ vraćanje u prošlost, sećanje na deku, njegovo voće, njega koga više nema – zaplakala sam nad njom, toliko je topla, toliko setna, pa potom „Delić prošlosti“- bolničko iskustvo, naježila sam se od hladnoće koju sam osetila, od kreveta, pločica, šavova i mirisa lekova u vazduhu, ali me nije boleo bol, već samoća…Pa potom „Plakala je zbog lubeničara“- lubeničar, kakva zrelost već u stihu, sa tako malo rečeno tako puno, ceo jedan život.

U pesmi „Dan žena“, koja počinje sa – Danas budi lepa…, znala sam, očekivala sam intuitivno da se nešto valja iza tih bisera, plave haljine i crvenih cipela, znala sma da je neka oluja u srcu, i da će me stići, tu, iza novog stiha u bosim stopalima u planini, u gladi, a onda posebno ruke meke….mirovaće ti u krilu.

“I igraće jedna pored druge kroz vreme:

Žena stara.

Žena mlada.

Žena večna.”

U pesmi „12.septembar“ govori se o svakodnevnici koja nas okružuje, koju svi živimo, i poentira se sa poslednjim stihom od 3 reči koji kaže sve, i ostaje kendla u grlu. Ne znam zašto, mogu samo da slutim, ali me boli i to je jačina Jasninog stiha, a posebno iskrenosti koja kupuje.

“Ide se na pijac.

Spremaju se stanovi.

Kuvaju se ručkovi.

Prave se kolači.

Spava se popodne.

Čekaju se gosti.

Ide se u diskoteku.

Slave se rođendani.

Ja sam plakala.”

I da završimo sa pesmom „Ispod mosta“- ja u njoj hodam sa tom lepom i elegantnom ženom, osećam tu hladnoću u vazduhu, njenu melanholiju, prijatnost držanja ruku u džepovima, i vidim to ćebe ispred nje, i taj divni stih „i na njemu ostaci njenog života” i poentiranje – još jedan prolazan dan.

“Zagladila je svoju nemirnu crnu kosu

I ušuškala je ispod kragne.

Prebacila sivu ešarpu preko glave,

Uvezala je ispod brade

I krajeve umotala nazad, iza kragne.

Ruke je dublje gurnula u džepove.

Duvalo je.

Lagano se spustila

na drveni tronožac

i spustila glavu.

Pred njom ishabano ćebe

I na njemu ostaci njenog života.

Još jedan prolazi dan.”

Katarina Majić

Jedno sam ja, drugo su moji spisi (Niče).

Jedno sam ja, drugo je moj Sumrak: detinje svedočanstvo iz ludnice, uskomešano buncanje o zataškanom ubistvu. Uzaludna vera u subjektivitet. Vedro zaveštanje, a – ko zna – možda i legat…
Ova je knjiga moj nesporazum sa svetom, osunčano mesto pod blještavom turobnošću modernog neba. Hoće li se iz nje izvući pouka, onda se mora biti nevin za aršine našeg vremena. Nadmoćnost zahteva pustinjaštvo, kao što ljubav podrazumeva prezir. A prezirom se mora biti nadmoćan, ne bi li čovek počeo da uviđa.
Ko je ubijen? Ili, još bolje, šta je ubijeno? – Ne usudim se…
Jedno je sigurno: neće me uzeti za ozbiljno. Da li su Ničea? Bodrijara? Da li su ikog čija je borba bila bez računice? – Niče u 19. stoleću nije imao čitalaca. Sve do danas, bilo ih je par! Sličan je udes zadesio Bodrijara. Još se čeka na njegove čitaoce…
A Sumrak? Čeka li uzaman ili s pravom? Da sutrašnjica na njemu oštri zube? Da ima svoju unukovinu, svoj simbolički front? Naposletku, nije li drsko pomišljanje na Sutra, verovanje u Sutra? Čini se da nam jedino preostaje večni povraćaj današnjice, večna zarobljenost u Danas.
Ne otržem se nadi, ali je se čuvam. Logika kóda hara životom, ništeći svaki introspektivni poredak. Slikovna pervertiranost nalaže jednokratnost, i božanski status jednokratnosti, njenu apsolutnost. Otud je svaki kontinuitet slike nemoguć. Perpetuira se tehnički užas prikaza, projektovani haos i znakovne forme proždiru simbol, programirani jezici proždiru neistraženost jezika. Time se, u začetku, steriliše svaka opasna misao.
Humanitet je na koncu. Logika apsolutnog predviđanja gospodari životom. Predupređena je „svaka neprilika“. Nema nazad. Sistem živi u nama i neumorno nadžire. Obesmišljena je svaka borba. Suočavaju se još samo kodovni modeli i različite forme spektakla. Naše se „bitke“ zbivaju unutar lažnih arena. Tamo nema ničeg, sem iluzije kretanja i dostignuća. Tamo je svaki zrak zagađen i svaki pokušaj besmislen. Tamo je iskustvo nemoguće.
Šta je osovina ove knjige, njen centralni stav? – Pred nama se desilo stravično ubistvo, ali nas je saznanje o tome mimoišlo. Radikalni preokret smo protumačili kao „željenu evoluciju“. Humanizovali smo odnose i omogućili manevarski prostor slobode… Njenu hipertrofiranost!
Šta znači ova knjiga, šta se njome htelo?
Trajektorijum našeg vremena je neuništiv (imamo li mi još vreme?) Trajektorijum, kako to? Čini se da je svaki okvir rascrtan, da je ta rascrtanost krunski dokaz eksponencijalnog rasta slobode, koja se doseže lako, prelako. Da li je to još sloboda?
Šta znači ova knjiga, šta se njome htelo? – Da se opipa puls i lakrdijaški priđe središtu simulakrumskog poretka, da se raskrinka i razobliči i najtananija perfidnost simulatorne logike. Da li se u tome uspelo? Da li je to čak mogućno?
Iluzija kretanja vodi iluzornosti uspeha. Svako je kretanje vrtoglavo, odaje utisak novog, nesvakidanjeg, suštastvenog. Svaka je vrtoglavica neizlečiva i neodoljiva bolest, jer leči od praznine…
Anamneza je nemoguća. Preostaju nam ironijski pathos i patafizika, koji inverzno skrivaju preobilje jada i ništavnost života. Uzalud vremenu tražimo puls: mrtva tačka je odavno prekoračena. Najavljujemo katastrofu, predupređujemo, borimo se za „očuvanje i razvoj“, za „svetliju budućnost.“ Ali katastrofa je već tu! Prigrljuje nas, infiltrira se. Mi je dišemo, mi joj se budimo… Rado i razdragano uskačemo u svaku propast: nismo li na tragu nečem božanskom?…
Konačno smo pobedili, kažu. Ovo je novo vreme, pojedinac se napokon ceni kao relevantan činilac. Inkluzivnost društvenih procesa dosegla je neslućene visine. No uočava li se kancerogenost inkluzivnosti? Fantazam slobode pobedonosno kormilari podnebljem. Svaki je cilj dosegljiv, sve je dopušteno, sve ide… To zaista deluje sublimno!
Mrak nas je napustio, svetlost se razgoropadila: nije li nas tek sad okružio mrak? Paradoks svetlosti: što je više ima, manje se vidi… Da li je to još svetlost?
Šta znači ova knjiga, šta se njome htelo? – Slobodan pad bezdanom igre. Prkos radi prkosa, obrtanje temelja i kušanje užasa: ima u tome i estetike. Pa opet, nije li besciljni prkos fundusni postulat našeg sveta, ojađenog i blještavog? Mi neprestano padamo, uz zadržan osmeh, i dnevno umremo po više puta. Mi smo slobodni da umremo! Sasvim je druga stvar: umreti slobodno.
Ovom knjigom vlada fusnota i razdragana nehajnost jezika. Ona je pucanj u prazno: samoj sebi se predstavlja. Još sebi nije našla ogledalo i pokatkad je buni što uopšte traga, jer nije li svako sublimno stvaralaštvo odučeno da traži i priziva? Nije li bezuslovnost davanja jedino rešenje? Istinska je estetika oslobođena okova reverzije, korelacije. Ali reverzija je metafizički temelj sveta. Svako Zlo je Dobro i obratno. Svaka je ljubav mržnja i svako uništenje stvaranje. Istina ne haje da je pronađu, jer je oštra i beskompromisna, zavodljiva i prevarna. Da se pleše s njom, podrazumeva da se istupi iz pojmovnog sveta. Utopija?
Ovom knjigom vlada rat. Ona je (uzaludan) pokušaj da se istupi iz pojmovnog sveta, da se očuvaju simbolički poredak i aleatornost života. Ne simulakrum rata (i aleatornosti), već rat, surov i beskrajan, obujmljen patosom samouništenja. Jer svaki je napad na sebe objava rata, a svaki je rat osvajanje teritorije. Tu iznova niče i besciljno se ovaploćuje kosmička logika. Tu se iluzije neprestano nište i stvaraju, tu je svaki život tesno uskopčan smrću.
Ova je knjiga najava praznine. Njeni su čitaoci lude, što pred prazninom ne uzdrhte, već baš tu uoče priliku… Njihov je lik pod maglom i možda se jednom izbistri… Možda jednom i za ovu knjigu bude čitalaca. Uostalom, šta bi značilo da me danas čitaju? – Ili da su me krivo razumeli ili da sam sebe krivo razumeo…
Ova je knjiga most ka prijatelju: jer ko među živima nema sagovornike, traži ih među mrtvima.
Ova knjiga odražava stid i time sebi protivreči, jer svaki stid proishodi, ne iz obilja, već nemanja iskustva. Zato se dete stidi, kao i nevina devojka (stid šiparice).
Ovu knjigu prožima patos zavođenja: ponor i visočje su tako blizu. Vapaj za neposrednom optikom je nespretno očigledan, za prirodnošću i stvaralaštvom haosa. Nevinost pokreta, želje, bitisanja. Iz vrtoglavih dubina izranja – neustrašivo i nehajno – sva uzaludnost estetskog naboja. Estetika aberacije! U jednom preko mere sterilisanom svetu, svaka je „bolest“ simptom zdravlja, a „zdravlje“ simptom bolesti. Otud je aberacija od „zdravog čoveka“ ne samo ludaštvo i hrabrost, već nužnost. Ali nužnost je za retke, kao iskonski princip i istina. Nužnost margine!
Naposletku, šta znači ova knjiga, šta se njome htelo? – Da se u osvedočenom buncanju uoči simbolička komunikacija. I zaista vam kažem, buncanje je redak talenat! Ne pamet, obrazovanje, inteligencija, već ludilo buncanja uspinje na neslućene ravni, i – oduzimajući razboritost – udahnjuje život. Samo se odatle osnažujemo da vaskrsnemo iskustvo, moć iskustva. Eto osovine! Šopenhauerovski kazano, ovo je knjiga jedne misli: o smrti iskustva. Ali da bi se do nje došlo, da bi se čvrsto – u celosti – obuhvatila, mora se proći kroz mnoga (ludačka) stanja i osmehom sagledati bujica i užasavajuće preobilje misli.
I zato darujem ovom knjigom, ne moje savremenike, već neznanu budućnost. Ima u tome naivnosti koju nisam moćan da otresem. Uzalud opstojavam u veri. Napinjem pogled iako znam da nema šta da se vidi. Čuvam se od toga da čekam… Ali, nije li i ova knjiga jedno čekanje? – Nije li i sama satkana od plodova i uskomešanih mora? Nije li svedočanstvo ludaka, što naglo nestaje u dubini mora iz kog je pokušalo da izroni? Nek bude! Radije i nasilna smrt, no iluzija života i simulacija smrti. Radije užas praznine, no blještavost užasa. Ima u tome naivnosti koju nisam moćan da otresem i stoga se prepuštam: prvi princip postmoderne…

N.J.M.

Ima li smisla pisati pogovor nečemu što ne ostavlja odgovor? Kojim bi utiscima, kojom merom i kojim zaveštanjem trebalo zaokružiti bezobalno more vešto pletenih kritika savremenih formacija kulture i kako postaviti granicu zastrašujućem mraku koji dotičemo zaranjanjem u njegove dubine? Kako okončati samokritiku naših praksi koje nas uspešno svode na marionete njenih funkcija? Kako zaključiti bezgraničnu igru simbola, igru reči i metafora, igru slobode koja ni sama nema cilj, sem da pokuša da se oseti druga, moguća i jedina živopisna strana života?
Šta pred kraj možemo reći o knjizi, za koju nas autor već na početku upozorava da će i sama „utonuti u logiku koda“, bez potencijala za istinskom dijalektikom? Šta bismo mogli reći o motivima samog autora za takvo jalovo pregnuće? Za besmisleni čin unapred osuđen na poraz, na zaborav ili na nesporazum? Da li je to akt ludaka ili heroja? Da li mu je izvorište u samoobmani ili samoodbrani? Da li za nas može značiti samo još besmisleno buncanje ili nam je baš takvo buncanje podarilo nešto vrednije od cilja koji je i samo odbacilo? Da li bi nam takvo buncanje ipak moglo predstavljati poziv i povod za stvaralački patos, za poniranje radi uspona, za neiscrpan rast stvaralačke volje?
Možemo li se na koncu zapitati šta li smo zahtevali od teksta, od slova na hartiji, od forme kojom se haos bezuspešno ograničava? Da li smo se (potajno, ali dobro izdresirano) nadali još jednoj disperziji jezičkih znakova, čija će nam reprodukcija doneti trenutni spektakl, sabirnu tačku naše pažnje – naivno zavaravanje o eskapizmu od logike spoljnog, tehnološki samoregulišućeg haosa? Da li smo samouvereno zakoračili u još jednu manifestaciju mikrosveta koji je epoha načinila prema svojoj slici?
U svetu detektovane duhovne obmane, svetu simulakruma koji, otrgnuti od referentne tačke, sami sebe stvaraju i reprodukuju, na kraju se s pravom pitamo – kakvo nam je iskustvo donelo čitanje teksta iza nas? Da li je i radikalna kritika kojom smo okupani takođe deo lukavstva šire strukture? Dopušteni iskorak kako bismo se vratili na staro?

Da li je odbijanje da, kako autor podvlači – zakoračimo u „ludilo“ do kraja, iskreno odbacimo mehanizme svakodnevnice, i zađemo sa „one strane Dobra“, još jedan dokaz sveprisutnosti „logike koda“, dijalektike otuđenog prilagođavanja? Još podlije – da li smo, autonadžorom koji tako verno sprovodimo, čitanjem redova ove knjige tek performativno simulirali istinsku simboličku razmenu? Ili smo („ludo optimistično“) bar zagrebali koru našeg svakidašnjeg subjektiviteta koji nam je epoha tako pedantno ukalupila? Da li nam je zaista, u kratkom bljesku, dopušteno da se zapljusnemo talasima prošaranim sunčanim obsjajem večitih simbola?

Može li nam to ikada i biti oduzeto? Da li će tendencija reproduktivne logike usmeravajućih znakovnih nizova, u sadejstvu sa „novom“ ekonomskom stvarnošću, uspeti da ostvari toliko željeni, najavljivani i slavljeni san prosvetiteljske „utopije“? Da li ostvarenje dijalektike „razvoja apsolutnog duha“ dapače znači njegovo potpuno poništenje u korist tehnološkog uma? Ili je simbolički potencijal u nama uski prolaz, vrata koja se ne mogu zaključati, slamka spasa vrednija od svih blaga materijalne stvarnosti, svih „profita“ apsolutne razmene, svih poražavanih uloga u hijerarhijama teatara apsurda (tako smešno ozbiljnim u svojim namerama da se prikažu smislenim)?

Ne donosi li nam upravo „borba radi same borbe“, u sukobu u kome je nemoguće ostvariti pobedu – beskrajno olakšanje? Ne čini li se da nam upravo takva borba može nagovestiti približenje, u našoj epohi najviše puta spomenutom, ali i najviše puta izneverenom – idealu (istinske) slobode?

Nije li istovremeno apsurdno ili najsmislenije upravo se sada zapitati koja je bila naša uloga u čitanju teksta za koji autor najavljuje da ne može imati čitaoce? Još decidnije – da bi ga imanje čitaoca duboko uznemirilo? Da li smo mi autoru zapravo nepotrebni za komunikaciju koju je izveo? Da li je ovaj tekst u celom svom toku zapravo komunikacija njega sa sobom i zarad sebe? Ili je odlika istinski velikih proizvoda duha da budu shvaćeni tek kada epoha umre, a one koje joj slede svoje stege postave drugačije?

Da li nam je na ova pitanja uopšte mogao odgovoriti autor? Ili su ona poziv na večnu i duboko intimnu volju za paljenjem vatre „unutrašnjeg rata“, rata koji bi u našem duhu iznedrio heroja – umešnog da se otisne u „ludost“? Zar nam i sam autor ove knjige nije povikao – „Večno je ludilo u onome koji iznova pita i na pitanja sam odgovara“?

Zašto bi vam onda pisac ovog pogovora bilo kojim njegovim delom oduzimao takav posao? Na vama je da ga obavljate, ili ne.

Filip Otović Višnjić

Irena Jović Stanojević:

Nijedno slovo nije napisano, a da za to nije postojao razlog. Nijedna reč nije zapisana, a da joj nije prethodila misao. I nijedna rečenica nije sastavljena, a da ne nosi poruku. Što bi Umberto Eko rekao: Samo u dva slučaja čovek piše za sebe – kada zapisuje nečiji broj telefona ili kada pravi spisak za pijacu. U svim ostalim slučajevima, čovek piše da bi ostavio poruku u boci.

I Miličina knjiga je svojevrsna poruka u boci. Za današnje čitaoce i potonje generacije. I sam naslov sabijen u jednu jedinu reč – siroče – je sinonim za nečiju sudbinu, tešku, teretnu, obeleženu i od viših sila određenu. Čitajući knjigu Milice Zorić, nisam mogla da se oduprem pomisli na ono što je naš narod kao svoj empirijski zaključak pretočio u izreku: Čovek snuje, a Bog odlučuje. Uhvatila me je filozofska dilema da li smo kao vrsta krojači svoje sudbine ili je ona davno zapisana u zvezdama, među kosmičkim silama utvrđena, nit življenja razvučena od početka do kraja, a mi samo hodači po zategnutoj žici koji tobože imaju moć odlučivanja i pravo na izbor? Ili su i ti izbori samo ponuđene opcije koje na kraju vode do istog cilja, samo je put malo drugačiji, negde krivudav i spor, a negde prav i precizan, nešto brži ili sa varijacijama koje nam se čine goleme ili ih, u zavisnosti od okruženja, pogleda na pejzaž, percipiramo kao lepše, lakše, bolje, srećnije. A ishod isti. Što bi moderni gurui, iscelitelji i hilinzi rekli – kakve su ti misli takav ti je i život. Na pojavu možete gledati kao na stradanje ili kao na mogućnost pouke. Da, za ovo drugo definitivno vam je potrebno mnogo više energije, nepresušni izvori ili česta priključenja na pumpe za energetsko gorivo. Ali sve se svodi na jedno. Opet narodno – kakva te ljuljka zaljulja, takva te ljulja doveka.

Kad takvim filozofsko-psihološkim promišljanjima dodate i upliv nama neobjašnjenih pojava viših sila, Bogova, božanstava, mračnih tkanja i vilinskih čarolija ili, u duhu nju ejdž talasa, kosmičkog poretka i kvantne fizike, onda u vama ostane utisak da smo svi samo pijuni na ogromnoj šahovskoj tabli Univerzuma. Stvoreni od tog istog Univerzuma posmatrano metafizički ili Boga ako više volite teološki pristup.

Miličina junakinja je upravo to. Začeta u spoju dva kulturološka fenomena, pa bačena na liticu gde joj bivstvovanje zavisi od onog što joj ljudi sklepaju ili božanstva izatkaju. I jedni i drugi u večitoj borbi dobra i zla, u vekovnom preganjanju ko je jači, bolji, čije se koplje dalje dobacuje i čiji pogled dublje seže. Ni njen partner nije lišen takvih udaraca sudbine. Krajišnik, heroj, titoista, ali uma pomućenog ličnim tragedijama. Razapet između gorostasnih vrlina koje kolaju njegovim venama i nezajažljivih poriva kojima se rve s avetima prošlosti. Oboje zarobljeni sopstvenim nitima koje su im Suđaje na rođenju uprele.

Ezoterijski, što je davno preraslo u legitiman pogled na egzistencijalna pitanja kojima su se bavili još Aristotel, Platon i mnogi drugi i što mi danas samo prepisujemo i malčice drugačije tumačimo, ideja da svako od nas ima svoju misiju u zemaljskom bitisanju, postaje realna. Moć volje, ma koliko da je imamo, pokleknuće pred onim s početka – sudbina. Čemu onda borba ako vas u njoj sputavaju predrasude, vaspitanje ili neprepoznavanje sopstvene snage? Ili ako vas strah od neizvesnog stalno vodi kroz izvesno, ma koliko ono bilo pogubno.

Priča o Olgi i Milanu je upravo takva. Nema udžbeničke dramske obrte, ni kulminaciju, već samo gradaciju stradanja i trpljenja do te mere da poželite da uskočite na stranice knjige i viknete – pa, dokle, bre, više?! Sve dok Milica u pripovedanje ne uvede Latvu, liburnsku boginju. Onda načas pomislite – ima pravde, ravnoteža mora da se uspostavi. Tad vas preplavi blaženstvo, razgalite se i ponadate najboljem. A onda nastavite čitanje…

Ne, neću vam reći kako se priča završava, jer onda za vas neće biti čarolije otkrivanja šta je posle bilo.

Ali ću vam reći da Milica čarobno piše. Njena blagoglagoljivost, fascinatan vokabular iz koga iskaču stare, zaboravljene reči, one koje nose poruku i filigranski precizno oslikavaju misao ili pojavu, i zaranjanje u najtananije dubine ljudskih poimanja, čine ono što književnost i treba da čini. Da nas uvuče u priču dok iz nje izranjaju reči koje vam se lepe za nepce, poniru u dušu i vaš um zaposedaju impresijama neverovatne snage. Uvođenje mitoloških bića i verovanja sa tla Vlaha, Krajišnika i Istrana u život glavnih junaka ovde samo potvrđuje drevnu misao da nam se ništa nikad slučajno ne dešava i da je samo pitanje od čije smo krvi stvoreni i na čijem tlu rođeni.

Poslužiću se Geteovom rečenicom: toliko sam knjiga pročitao da mi je za neke dovoljno da ih omirišem pa da znam ima li u njima nečeg vrednog. Nisam još dosegla taj nivo, meni je zasad dovoljno da ih otvorim na nekoliko mesta i procenim ima li tu štofa. Upravo zbog te stečene sposobnosti odgovorno tvrdim da je Milica valjano obavila posao. I ostavila svoju poruku u boci. Znam, jer sam knjigu pročitala predano, studiozno i nije mi promaklo nijedno slovo.

Vlada Radivojević:

Zašto bi neko uopšte čitao knjigu koja se zove „Siroče?“ Nije li nam dosta takvih naslova?

Kakve veze imaju mitološka bića starih Slovena sa vlaškom magijom i kletvama ispisanim na autohtonom jeziku Vlaha Timočke krajine?

Zato što je roman Siroče zasnovan na istinitoj priči.

Istina, kao tačka oslonca univerzuma, opšti orjentir svakog čoveka, polazna nit razuma, ovde je razapeta između sažaljenja, tuge, osećaja bespomoćnosti prema Olgi i nekakvog čudnog, i skoro pa bolesnog, traženja opravdanja za tiranina Milana.

Ceo roman prate mitološka bića prethrišćanskih Slovena, koja kao čuvari naroda na ovim prostorima, proživljavaju sudbine svojih štićenika, duboko, jako – u borbi između ličnih postulata i zakona: jačeg, starijeg, onog koji je duže na teritoriji, onog sa dugopostojećom ili većom verom.

Ako su ljubav i dobrota – majka i otac – može se reći da Olga nikada nije postala siroče, već se iznova i iznova rađala, na sekund disala, da bi bila siroče ostatak dana, pa sutra opet tako.

Siroče nije njena definicija, već emotivna i duhovna matrica, kao sudbinska odrednica.

Zajedničko za sve likove u romanu je ljubav koju osećate ne samo u opisu Olginog pogleda, razgovoru sa mrtvom sestrom, pevanju njenog pape, Leposavinom zagrljaju, već i u Milanovim suzama, patnjama, promiskuitetu, dok istog trenutka osećate ljubav prema besu, agresiji i osveti koju on budi u vama.

Zahvaljujući Milici Zorić shvatićete da možete da se ljutite na žrtvu, nedužnu i nevinu, da kao dete navijate za superheroje dok ostavljanjem ove knjige po strani ostajete uskraćeni za otvaranje potisnutih i zabranjenih priča, sličnim onima iz vašeg komšiluka ili možda porodica, uskraćeni za roman o kolektivno nesvesnom.

Njimik nu-se inceljeđe, ma tot jeste klar.

Aleksandar Stanisavljević:

Na čudesnom Balkanu ispresecanom i razjedinjenomraznim podelama, geografskim, istorijskim, jezičkim, verskim i ko će znati još kojim, retkost je da nešto povezuje. Ipak, Milica Zorić nam je svojim delom ponudila da makar u njenoj knjizi, čvrsto povezanih stranica spoznamo i čvrstu povezanost ovog prostora, neraskidive veze i iracionalne isprepletanosti.

Iako smo bili spremni da čujemo tešku životnu priču kada smo knjigu uzeli u ruke i ugledali naslov Siroče, sigurno je da okrećući poslednju stranicu nismo očekivali da je ovo roman o svakom od nas, našim roditeljima, našim poznanicima, našim ljudima i našem podneblju. Roman o kolektivnom nesvesnom. Pričajući nam priču o Olgi i Milanu, Milica Zorić nas suočava ne samo sa njihovim postupcima, već i sa dubokim uzrocima njihovih postupaka, njihovih misli i njihovih osećanja. Veština pisca da nas natera da se zamislimo nad nesumnjivo lošim delima i u njima, možda nevoljno, nađemo tračak opravdanja, daje ovoj knjizi elemente psiholoških romana. Svet nade posle Drugog svetskog rata ujedno je i svet patnje onih koji su preživeli, mnogi od njih kao protagonista Milan satrveni grižom savesti baš zbog toga što su preživeli. Ljubavna priča o Olgi i Milanu, zasigurno je priča desetina hiljada parova sastavljenih posle rata, koliko ljubavlju toliko i tugom i patnjom. Tema je ljubav, ali i njeno naličje, i Milica Zorić ne štedi pero, ni kada nam slika strast, ni kada nam predstavlja patnju i bol. Romansirane verzije ljubavi ovde nema, ovde je ona ogoljena i sirova, baš kao i svet u kome obitavamo, pa se može reći da je ovo ljubavni roman koji to nije, kao i ratna drama u kome je rat samo scenografija.

Okolo glavnih junaka, Milica Zorić nam ređa čitav niz egzotičnih svedočanstava iz istorije, etnologije, mitologije… Sa glavnim junacima putujemo od vlaških sela u Negotinskoj Krajini, preko rudarskog naselja Bor, kroz staru varošicu Zemun i ruralne predele Bosne sve do idilične obale Jadrana. Usput saznajemo mnogo o tom vremenu, o načinu kako su ljudi živeli, kako je izgledala njihova svakodnevica i okoliš. Ipak, na tom putu ih prati ono nešto što je svuda oko nas iako mnogi to ne priznaju. Kolektivno nesvesno puno sujeverja, mitologije, mašte i poštvanja i straha koji iz svega toga proizilazi. Autor nas upoznaje sa čudesnim svetom balkanske mitologije koji je nesumnjivo rezultat marljivog istraživanja. Ono o čemu se šapuće u ovoj knjizi nam neprestanu huči nad glavom – prethrišćanska, paganska religija. Upoznajemo Mumu Paduri, Crnu kraljicu, Liburne… Pa je vrednost ove knjige i to što će nas svakako podstaći na nova istraživanja, da saznamo više, bilo o starom Boru, selima podno Grmeča ili paganskoj mitologiji.

Naročita vrednost ove knjige je što u popularnu literaturu uvodi jedan narod , za mnoge nepoznat osim po svom imenu. Vlasi, narod pitomog mentaliteta koji peva samo o ljubavi, ne uspeva da se nametne na balkanskoj sceni ratova i podela, a Milica Zorić nam priča o njima i to njihovim jezikom. Osim živopisnog vlaškog jezika ovde svaki akter govori svojim specifičnim narečjem, a to nam daje posebnu autentičnost prilikom doživljaja likova.

Za neke postupke svet ne daje olakšavajuće okolnosti, pa nam ova knjiga nudi rešenja tamo gde zavirimo samo ponekad, krišom – u podsvesti, mitologiji. Dileme junaka knjige su i naše dileme, bilo da ih imamo u sadašnjosti, bilo da smo ih nasledili od predaka. Na posletku, ova knjiga nas upoznaje sa ljudima oko nas, ali će nam pomoći da upoznamo i razumemo i sami sebe.

Marija Vulović, prof. srpskog jezika i književnosti:

Uvukla me autorka, brzo i lako, u svoj vilajet, u svetove zemne i zaumne, među ljude i među bogove, u ono nesvesno, individualno i arhetipsko, istorijsko i mitsko, čovekovo i ljudsko, ali i ono što se očima ne da sagledati i što se opire da bude objašnjeno zakonima razuma.
Jedna priča, mnogo perspektiva i tri glavne tačke gledišta: Olga-žena, Olga-dete i Milan.
Okosnica Miličinog pripovedanja je istinita priča. Glavna junakinja, Olga, sa sedam godina ostaje bez oca, a sa devet bez majke. Siroče, kopil sarak, ničija; sluškinja u ujakovoj kući, svedok je ljudske zlobe i nasilja, primitivizma i jezivih magijskih obreda. Udaje se da bi se spasla, a umesto spasenja čeka je novi krug pakla: savija vrat u jaram nužde, ćutanja i trpljenja. Njen će Milan dovući sa sobom svoje ponore i svoje mrakove, svoje mrtve, svoja krvava krajiška vojevanja, svoje zločine i svoje kazne. Sve će to sručiti na pleća žene sa tirkizom u očima i grčem u utrobi, usamljenice u čijim venama pljušte krv romanska i krv slovenska, obe suspregnute jarmovima nemoći i bezizlaza. Ni Milan ni Olga ne slute kako se, baš zarad njih, sudaraju i glože sile nadzemaljske: njena zaštitnica – vlaška boginja Muma Paduri, devojka i starica, lečiteljka i otrovnica, naspram njegove – raskalšne Crne Kraljice, pramajke Divova u čijim preponama sevaju istovremeno i Tanatos i Eros.
Obre li se u ovom vilajetu, čitalac ne može, sve i da hoće, izaći iz njega dok ne pročita knjigu do kraja. Boleće ovo čitanje. Nametaće pitanja i preispitivanja. Zamračiće, da bi nam se rasvetlilo…
I svako od nas bi, izvesno je, samo da može, poput vlaške Velike Majke, zaurlao svoje gromove i ,,izurlao svoju bol“.