Osvrt na zbirku poezije Ljubav po meni Jasne Majstorović

            Poezija se danas nalazi na nezahvalnoj poziciji – svi je osećaju, svi sa njom lete put visina, svi zatrepere, kratka je i tako odgovora i formom brzini življenja danas, ali opet je nekako u „zapećku“ književne scene; nema svoje zasluženo mesto u izdavaštvu danas, no to je posebna tema.

            Žena se danas nalazi u nezahvalnoj poziciji društva. Ona i zarađuje, izborila se za svoja prava, ali je i dalje i majka, i kućanica, i čuvarkuća. Žena je danas sve, rekla bih smelo. Ako je nekada porodica bila osnovna ćelija društva, sada je taj živi organizam žena.

            E, sad – žena koja oseća i piše poeziju, pa to je evergrin. Jasna Majstorović nas u svojih sto pedeset i pet pesama provodi kroz jedan život, kroz čitavu skalu emocija i senzibiliteta, kroz prapočetak jedne ljubavi. Vremenski je obuhvaćen period od 1968. godine, pa sve do 2022. godine. Tematski su pesme podeljene na sve sfere ženskog bića i ono što je njoj u datom trenutku bitno. Autorka peva o roditeljima, prijateljima, drugaricama, o zaljubljivanju, o zimi, o letu, o zanosu, o bolu i patnji, o razočarenju…  Jednom rečju sve su pesme o življenju kao procesu. Čine nam se bliske, proživljene, doživljene, naše, nalazimo sebe u njima, zato nas tako i diraju kao čitaoce, izazivaju reakcije, što i jeste osnovna bit umetnosti – da izaziva reakcije.

            Jedan muški lik se izdvojio kroz ovu hirurški seciranu žensku dušu i iz nje ponikao i trajao kroz ciklus Ljubav po meni. Taj lik je iz ugla lirskog subjekta dominantan, tajanstven, metaforičan, ali se odnos prema njemu menja kako dalje čitamo. Rekla bih da je ovo jedan minijaturan atlas ljubavi, jedan svet koji autorka vešto oživljava i boji.

            Veštinu oživljavanja svojih motiva i likova o kojima peva, Jasna postiže smelom upotrebom stilskih figira i sažetošću, eliptičnošću izraza. Kroz jednu sekvencu, jednu sliku da čitavu priču.

Simboličan naziv zbirke Ljubav po meni jeste autorkin pogled na ljubav, stih po stih se razvija pred nama ta emocija, ali ostaje trag pokoljenjima na ponos, ostaje zapis jedne senzibilne žene koja se danas ne stidi da oseća i kroz ljubav postoji, ostaje muzikalnost mladosti i rime koja se mestimično javlja, jer joj autorka ne robuje, ostaje lepota.

„Danas padaju pahulje s neba

Hoćeš li da ti ih dam?

Večeras su ulice samo moje

Hoćeš li da ti ih dam?

Noć je.

Na ćošku sam srela svoje hladne ruke.

Hoćeš li da ti ih dam?“

            Ovi su stihovi naslovljeni Majci, ali rekla bih da je ovo primarni motiv cele zbirke – davanje. Jasna daje sebe nama na dar. Kroz poetske razgovore sa čitaocima, kroz retorska pitanja i svoj lični pečat u svakoj od ovih sto pedeset i pet pesama, izvire samo davanje.

            Zato toplo preporučujem ovaj rukopis za štampanje i čitaocima za čitanje, jer verujem da će Ljubav po meni uspešno naći svoj put i utabati svoju stazu, a Jasnu Majstorović želim da ohrabrim na dalje pisanje, da ugazi svoju stvaralačku prečicu do ljubitelja savremene poezije.

Milica Zorić

Čitajući pesme Jasne Majstorović plovite kroz vreme… Taj divni osećaj povratka u prošlost vas obuzima i vi ponovo postajete dete, polako odrastate i na kraju čitate stihove odrasle, zrele žene. U trenutku me je cela zbirka podsetla na kultni roman Devojčice rastu Lujze Mej Alkot i oživela u meni sećanja na prve dileme, na prve ljubavi, na emocije koje se nikada nisu promenile. Zapravo uz ove pesme shvatate onu neminovnu istinu- koliko god da odrastete i postanete zreli, uvek ćete sa sobom nositi isti damar – ljubav i mirise detinjstva. Uživajte čitajuci pesme Jasne Majstorović koje jasno vode kroz ceo njen život i uživajte u prepoznatim emocijama koje ona tako lako i nežno tka.

Maja Rakovic

Zaista sam uživao, proživljavajući snažne emocije iz sopstvene prošlosti…

Jasna piše divno, iskreno i jednostavno. Pesme su došle iz srca i to se itekako oseća. To su neke bezvremene stvari, tako da verujem da će se dopasti svim generacijama.

Borivoje Eskić

Svoj  lični utisak poezije cenim samo prema tome da li me je dotakla ili ne. A poezija može da dotakne samo ako je iskrena, ako govori istinu, ako onaj koji piše ne pokušava da nas zavede, već daje svoju dušu „na izvolte.” Jasno se u pesmama, kada se posmatraju hronološki, onako kako ih je autorka posložila, vidi sazrevanje i kao osobe i kao pesnika, putem proživljenog i spoznajnog.

Pesma – „Majci“ – toliko filozofske dubine u tih sedam redova, toliko ljubavi u njima,  posebno u njihovom kraju: „Na ćošku sam srela svoje hladne ruke. Hoćeš li da ti ih dam?” Čitalac je u razmišljanju, čezne li se za još većom majčinom ljubavlju, da li je autorka tužna i zašto, šta su te hladne ruke, pruža li ih da ih majka ugreje kako samo ona ume, čezne li za toplom peći u porodičnom domu, imaju li one preneseno značanje…

Pesma „Radoznali“ divno napisana, nevinost cveta i drveta u svom postojanju i poziv na neosuđivanje, „Rastanak“ sa opisom kraja jedne ljubavi, „Baš me briga“  predivna u svojoj vrcavosti,  „Rođendan umrodan“,  pa „Mama“ ponovo  o majci, divna, iskrena, duboka, „Udahni“-  „udahni vetar devojko tako je blag budi jaka..“ (snaga je u tom kontrastu, vetar je blag, udahni ga i budi jaka), „Potraži me“ pisana vojniku koji treba da JE potraži  – Potraži me, Na drugim mestima. Nisam više tamo gde me obično ima;  pa potom „Sama“- tri ratna druga….i na kraju Šapuću udarci čekića! O, bože, kako sam sama!; „Moj deda“ vraćanje u prošlost, sećanje na deku, njegovo voće, njega koga više nema – zaplakala sam nad njom, toliko je topla, toliko setna, pa potom „Delić prošlosti“- bolničko iskustvo, naježila sam se od hladnoće koju sam osetila, od kreveta, pločica, šavova i mirisa lekova u vazduhu, ali me nije boleo bol, već samoća…Pa potom „Plakala je zbog lubeničara“- lubeničar, kakva zrelost već u stihu, sa tako malo rečeno tako puno, ceo jedan život.

U pesmi „Dan žena“, koja počinje sa –  Danas budi lepa…, znala sam, očekivala sam intuitivno da se nešto valja iza tih bisera, plave haljine i crvenih cipela, znala sma da je neka oluja u srcu, i da će me stići, tu, iza novog stiha u bosim stopalima u planini, u gladi, a onda posebno ruke meke….mirovaće ti u krilu.

“I igraće jedna pored druge kroz vreme:

Žena stara.

Žena mlada.

Žena večna.”

U pesmi „12.septembar“ govori se o svakodnevnici koja nas okružuje, koju svi živimo, i poentira se sa poslednjim stihom od 3 reči koji kaže sve, i ostaje kendla u grlu. Ne znam zašto, mogu samo da slutim, ali me boli i to je jačina Jasninog stiha, a posebno iskrenosti koja kupuje.

“Ide se na pijac.

Spremaju se stanovi.

Kuvaju se ručkovi.

Prave se kolači.

Spava se popodne.

Čekaju se gosti.

Ide se u diskoteku.

Slave se rođendani.

Ja sam plakala.”

I da završimo sa pesmom „Ispod mosta“- ja u njoj hodam sa tom lepom i elegantnom ženom, osećam tu hladnoću u vazduhu, njenu melanholiju, prijatnost držanja ruku u džepovima, i vidim to ćebe ispred nje, i taj divni stih „i na njemu ostaci njenog života” i poentiranje  – još jedan prolazan dan.

“Zagladila je svoju nemirnu crnu kosu

I ušuškala je ispod kragne.

Prebacila sivu ešarpu preko glave,

Uvezala je ispod brade

I krajeve umotala nazad, iza kragne.

Ruke je dublje gurnula u džepove.

Duvalo je.

Lagano se spustila

na drveni tronožac

i spustila glavu.

Pred njom ishabano ćebe

I na njemu ostaci njenog života.

Još jedan prolazi dan.”

Katarina Majić