НА ПОЧЕТКУ

Тамо где се тама у светлост претапа, мисао са вечношћу стапа, настају речи. Шаренолике попут калеидоскопа, снажне, непредвидиве и изненадне попут ватромета – оне творе поезију. А позија нашег песника Горана Ч. Ранђеловића производ је лутања пространствима мисаоних поља. Песник, креативни стваралац, уједно је и човек, и маштар и дете. Он везе златни вез од најсуптилнијих до најсмелијих речи и тка шарени ћилим од природних боја попут Пенелопе. Као и Бодлеров ,,Албатрос“ гласом буре проговара и бије своје унутрашње бојеве. Са сваком новом песмом се, попут Феникса, изнова и изнова рађа, ствара и опет изгара у стваралачкој енергији налик Бранку Миљковићу. Од свега помало, а опет свој, оригиналан, јединствен и непоновљив. Песме Горана Ч. Ранђеловића су ноте од којих је саткана лична музика његовог живота. Оне су узлет ка висинама, лутање по сазвежђима, али и повратак у стање овоземаљске равнотеже. Трагање за собом, за сопственим идентитетом. Он је песник слојевите душе, песник на раскршћу хтења. Његов поглед је често упрт ка облацима и небу. Час лети, пада, па трага за смислом, па се преиспитује, сања, посрће, устаје. И сањар и визионар на граници света. Песничка зрелост је достигнута. Песник је просуо своје медоносне речи, запечаћене за сва времена. А стварање је за њега, као и за све уметнике, остављање трага и свог аутентичног печата. Јер песници стварају за будуће генерације. Док је њих, живеће и трајаће лепота.

ПЕСНИЧКА ЛУТАЊА
Ведрина, светлост и нека посебна милина обузму читаоца док чита ,,Отисак времена“ Горана Ч. Ранђеловића. Читалац час лебди тајанственим пределима оностраног док песник умује над тајнама и загонеткама природе и свемира, час чврсто хода и поскакује познатим шумама, њивама, пољима, осунчаним ливадама детињства. И ту, на завичајном тлу, заједно са песником, читалац заигра коло – уз рујно вино, весеље, вриску, цику, осмех, слави љубав и наздравља животу у стилу дитирамба и анакреонтских песама, као у ,,Ђачком растанку“ Бранка Радичевића. А онда нас својим песмама поведе даље, у магични свет моћних речи да би својим стварањем оставио траг постојања, свој аутетнтични печат. Стихови нашег песника теку попут оних планинских извора, брзо, незауставно, да би се улили у јединствену реку српске поезије. А песник ствара све док осећа било сопственог срца и шапат своје распеване душе. С времена на време враћа се југу, коренима, изворима постојања, води читаоца у шетњу стазама завичаја, а тамо све ври, цвета, распламсава се. Буди се пролеће на стазама његовог детињства, тамо на далеком југу где човек није стигао да својом нечистом руком запрља чисту природу осунчаног Доброг Поља, високог Чемерника. На тим просторима осећа се бритки ваздух, скакуће неукротива изворска вода, ваздухом се шири миомирисно и лековито биље, извор снаге, здравља, исконске енергије, када човеку ништа није потребно осим мало сунца и ведрине. Када је једини видокруг цветно поље детињства. У таквом овоземаљском рају, у тој нетакнутој природи све је разбокорено, олистало и миомирисно – брезе, букве, рајско воће. Сунце милује, осећа се и мирис и укус узрелог грожђа, сва чула уживају у тој мекоти и сладу, а човек тада пожели да још више расте и умножи се. И тако се речи напајају са тих чудесних извора природе, па замиришу, узавреле кључају и дишу добијајући нови облик. Песнику само преостаје да оголи своју душу и нађе пут до песме и нечијег срца. Сазрева и природа, сазрева и душа песника. Па песник жубори, зелени и цвета заједно са својим речима. Снага и моћ ових песама присутна је и те како у обиљу стилских фигура – метафоре, персонификације, хиперболе, контраста (узлет и пад, свесно и несвесно, човек и дете, дивље и кротко, живот и смрт, опали лист и расцветали пупољак, човек и жена) реторичких питања, оксиморона (спокојни немир), ономатопеје. А посебну драж песмама дају веома смеле кованице: младоседе веђе, ометлати, дрмеж, магловања, сановања, удобрено, улошено, сузолико, водолико, тросрце.
Сваки поета је волшебник. Речи су за њега жива ватра и огањ. Он има моћ да разговара са природом, да разуме њен говор, као и Десанка Максимовић, да пренесе песму зрикавца, да наслика плаветнило и неба и мора. Води нас ширинама, висинама, пољима и планинама. Са свежих планинских висина и извора читалац креће на једно имагинарно путовање топлим морима, а онда у шетњу старим градом који је опточен зидинама, одакле тражи излаз из каменог лавиринта. Од плодоносне равнице и Паноније до плаветнила бокељског мора. Од Лепенског вира до Црног мора, од огромног плавог Дунава до немирног и неукротивог добропољског потока. Пустолов и сањар са кофером у руци, песник космополита са више завичаја, води нас Виноградима да би нас затим снагом моћне песничке речи преселио у тропске пределе и древни Египат. Попут Црњанског песник повезује немирни поток свог завичаја са далеким Црвеним морем, којим се шири бескрајни мир. У завичају брезе и храст, а у туђини зрна песка и корали. Једно је сигурно – где год да је, стихови су за њим – лебде, пливају ходају, прате га.
Многе песме у ,,Отиску времена“ славе живот, онај чисти, исконски. Песник се враћа и извору и праизвору живота трагајући за тајном рођења попут Растка Петровића. А онда нас изненади својим узлетом до небеских сфера и до најскривенијих кутова васионе у намери да проникне у свет атома, галаксија и звезданих поља, да повеже небо и земљу, да се отисне у свемирску бесконачну петљу, у чему има нечег фаустовског. Па нас спусти на земљу и опет поведе у обилазак неког егзотичног дела планете. А затим и у саму срж савремене цивилизације да чујемо буку котрљања точкова и да нас заслепе блештава светла фарова и неонских реклама, јер песник је тај који ослушкује и хук новог времена. У таквом свету човек губи осећај тродимензионалнисти и гравитације и поприма осећај лебдења и успореног кретања. Песма ,,Отисак времена“ по којој је збирка добила име представља управо свет у коме је човек роб модерне цивилизације. То је визија савременог човека, окованог, отуђеног, роба савременог друштва, човека који вапи за спасом, као Васко Попа који тражи спас од гвоздене јабуке. Спас је у љубави, а срећа је у осмеху. Осмехом се боји живот.

ЉУБАВ
Љубав у ,,Отиску времена“ на моменте подсећа на Петраркину љубавну причу. Ранђеловић, трагајући за тајном лепоте, сагледава идеалну лепоту своје драге кроз њен анђеоски лик којим плени. Истиче и руке, и стопала, и дланове, и бедра и усне. Она у његов живот долази изненада, као узбуркани вихор. Треба заспати на облацима и зауставити тај тренутак да траје вечно. Сунашца њених очију заводе не само песника већ и сунцокрете. Није то само платонска љубав. Срећа се дели и додирима. Сусрет са њом је сусрет двају светова. Вољена драга у њему покреће жудњу која прераста у пламен и тај пожар љубави и страсти брзо се шири. Љубав је игра спајања и припадања, са њом делимо простор и време. Као земља и месец заувек ће трајати. Нека својом лепотом плени, зрачи, греје попут достојанствене Мона Лизе у далеком Паризу. У љубав треба веровати. Пронаћи је значи успоставити у себи хармонију и равнотежу и поделити са неким мало неба и звезданог сјаја. А када је пронађемо, једно другоме треба бити и ослонац и подршка. У томе је сва срећа. Гнездо се свија само ако је љубављу облагано, тросрцем испуњено. За песника срећа је и видети и чути овај свет чудесни, насмејана лица, вреву, радост која ври у очима детета, шаренило боја. Срећа је и у сновима, шапутању и миловању, обећању, радовању.
Песме Горана Ч. Ранђеловића испуњене су љубављу у свим облицима. Ту је љубав према завичају, природи, људима, према вољеној драгој, према мајци, симболу пожртвовања, и према детету. А то дете за које се колевка деље и платно бели, припрема се за нови живот. Временом ће и оно постати човек, одговоран и зрео, а пред њим биће сунцем обасјана будућност. А мали меда у соби узалуд ће тражити оно дојучерашње дете. Оно је припало неком другом, озбиљнијем и зрелијем свету одраслих. А песник се не мири са сазревањем и одрастањем њему драгог бића. Ма колика била песничка моћ, време се не може зауставити.
ЖИВОТ
Лепшег света од овог нема. Лепим га чине ситнице – рађање зоре и сунца, роса, далеко море и блиске њиве. Ова поезија окупана је топлином сунца, оптимизмом, ведрином, радошћу. Са природом и светлошћу повезана је и лепота живљења, а она је у ишчекивању новог дана, у сунчевом сјају и загрљају, свежини, топлини и бистрини, у осмеху анђела чувара и мирису јасмина.
С времена на време преовладава и мисао о јесени и пролазности живота, о ограничености времена али и људске моћи да спозна и препозна крај, па понекад човек живи као да ће живети вечно. Живети за нашег песника значи волети, делати, трагати, стварати, желети, сањати, бити изнова дете. Живот је уживање у буђењу новог дана, жеља за одгонетањем тајни снова. Човек увек и непрестано хода, од рођења, па до гроба. Лађа живота плови, али не попут Рембоове ,,Пијане лађе“. Лађа песниковог живота има кормилара, савладава све бране и хрли ка другој обали. Жеђ за животом треба утолити и храбро призивати олују, муњу и гром, или смело чекати потоп. Само тако храбри можемо истрајати. Живот је саздан од супротности – изласка и заласка сунца, Истока и Запада, сунца и таме, среће и несреће, ситих и гладних, слободних и утамничених, заштићених и обесправљених, љубави и мржње, рата и мира. Управо на овим супротностима почива свет у коме живимо. Из свега тога се нешто рађа. Или песма или нови живот, а он ће исклијати из малог зрна и семена.
Живот не треба штедети већ живети за ново сутра. Човек треба да гледа напред, а за назад нема степеница. Чињеница је, каже наш песник, да време пролази и да се све претвара у неповрат. Живот је смена годишњих доба. Живети значи одолети бури, громовима, ветровима, таласима, и држати се мирног мора. У мраку, у тихој и језивој ноћи треба пронаћи спас у молитви, премостити страхове. Узвишени смисао наших живота је у томе да оставимо траг иза себе – доказ да смо живели, постојали, стварали. А оставштина за сва времена, то је поезија која траје довека.

НА КРАЈУ
На последњим страницама ове песничке збирке налази се неколико прозних текстова које је тешко жанровски одредити. То су песме у прози прожете лиризмом и контемплативношћу. Ови текстови указују да песник не мирује. Трага и даље за смислом живота, за новим путевима и новим открићима, креће се ка новим одмориштима и новим димензијама. Трага да би спознао чудотворне светове и сазвучја и примио поруку о смислу трајања на овој планети, коју песник назива расадником живота у коме вечито тиња искра трајања.
И на самом крају – ,,Крај“. Песма о нестајању и пролазности, али и о вечитој смени генерација и о наставку живота кроз будућа поколења, кроз потомство и стваралаштво, кроз љубав и веру у вечни живот.

Сузана Пешић
Професор српске књижевности и језика