NA POČETKU

Tamo gde se tama u svetlost pretapa, misao sa večnošću stapa, nastaju reči. Šarenolike poput kaleidoskopa, snažne, nepredvidive i iznenadne poput vatrometa – one tvore poeziju. A pozija našeg pesnika Gorana Č. Ranđelovića proizvod je lutanja prostranstvima misaonih polja. Pesnik, kreativni stvaralac, ujedno je i čovek, i maštar i dete. On veze zlatni vez od najsuptilnijih do najsmelijih reči i tka šareni ćilim od prirodnih boja poput Penelope. Kao i Bodlerov ,,Albatros“ glasom bure progovara i bije svoje unutrašnje bojeve. Sa svakom novom pesmom se, poput Feniksa, iznova i iznova rađa, stvara i opet izgara u stvaralačkoj energiji nalik Branku Miljkoviću. Od svega pomalo, a opet svoj, originalan, jedinstven i neponovljiv. Pesme Gorana Č. Ranđelovića su note od kojih je satkana lična muzika njegovog života. One su uzlet ka visinama, lutanje po sazvežđima, ali i povratak u stanje ovozemaljske ravnoteže. Traganje za sobom, za sopstvenim identitetom. On je pesnik slojevite duše, pesnik na raskršću htenja. Njegov pogled je često uprt ka oblacima i nebu. Čas leti, pada, pa traga za smislom, pa se preispituje, sanja, posrće, ustaje. I sanjar i vizionar na granici sveta. Pesnička zrelost je dostignuta. Pesnik je prosuo svoje medonosne reči, zapečaćene za sva vremena. A stvaranje je za njega, kao i za sve umetnike, ostavljanje traga i svog autentičnog pečata. Jer pesnici stvaraju za buduće generacije. Dok je njih, živeće i trajaće lepota.

PESNIČKA LUTANjA
Vedrina, svetlost i neka posebna milina obuzmu čitaoca dok čita ,,Otisak vremena“ Gorana Č. Ranđelovića. Čitalac čas lebdi tajanstvenim predelima onostranog dok pesnik umuje nad tajnama i zagonetkama prirode i svemira, čas čvrsto hoda i poskakuje poznatim šumama, njivama, poljima, osunčanim livadama detinjstva. I tu, na zavičajnom tlu, zajedno sa pesnikom, čitalac zaigra kolo – uz rujno vino, veselje, vrisku, ciku, osmeh, slavi ljubav i nazdravlja životu u stilu ditiramba i anakreontskih pesama, kao u ,,Đačkom rastanku“ Branka Radičevića. A onda nas svojim pesmama povede dalje, u magični svet moćnih reči da bi svojim stvaranjem ostavio trag postojanja, svoj autetntični pečat. Stihovi našeg pesnika teku poput onih planinskih izvora, brzo, nezaustavno, da bi se ulili u jedinstvenu reku srpske poezije. A pesnik stvara sve dok oseća bilo sopstvenog srca i šapat svoje raspevane duše. S vremena na vreme vraća se jugu, korenima, izvorima postojanja, vodi čitaoca u šetnju stazama zavičaja, a tamo sve vri, cveta, rasplamsava se. Budi se proleće na stazama njegovog detinjstva, tamo na dalekom jugu gde čovek nije stigao da svojom nečistom rukom zaprlja čistu prirodu osunčanog Dobrog Polja, visokog Čemernika. Na tim prostorima oseća se britki vazduh, skakuće neukrotiva izvorska voda, vazduhom se širi miomirisno i lekovito bilje, izvor snage, zdravlja, iskonske energije, kada čoveku ništa nije potrebno osim malo sunca i vedrine. Kada je jedini vidokrug cvetno polje detinjstva. U takvom ovozemaljskom raju, u toj netaknutoj prirodi sve je razbokoreno, olistalo i miomirisno – breze, bukve, rajsko voće. Sunce miluje, oseća se i miris i ukus uzrelog grožđa, sva čula uživaju u toj mekoti i sladu, a čovek tada poželi da još više raste i umnoži se. I tako se reči napajaju sa tih čudesnih izvora prirode, pa zamirišu, uzavrele ključaju i dišu dobijajući novi oblik. Pesniku samo preostaje da ogoli svoju dušu i nađe put do pesme i nečijeg srca. Sazreva i priroda, sazreva i duša pesnika. Pa pesnik žubori, zeleni i cveta zajedno sa svojim rečima. Snaga i moć ovih pesama prisutna je i te kako u obilju stilskih figura – metafore, personifikacije, hiperbole, kontrasta (uzlet i pad, svesno i nesvesno, čovek i dete, divlje i krotko, život i smrt, opali list i rascvetali pupoljak, čovek i žena) retoričkih pitanja, oksimorona (spokojni nemir), onomatopeje. A posebnu draž pesmama daju veoma smele kovanice: mladosede veđe, ometlati, drmež, maglovanja, sanovanja, udobreno, ulošeno, suzoliko, vodoliko, trosrce.
Svaki poeta je volšebnik. Reči su za njega živa vatra i oganj. On ima moć da razgovara sa prirodom, da razume njen govor, kao i Desanka Maksimović, da prenese pesmu zrikavca, da naslika plavetnilo i neba i mora. Vodi nas širinama, visinama, poljima i planinama. Sa svežih planinskih visina i izvora čitalac kreće na jedno imaginarno putovanje toplim morima, a onda u šetnju starim gradom koji je optočen zidinama, odakle traži izlaz iz kamenog lavirinta. Od plodonosne ravnice i Panonije do plavetnila bokeljskog mora. Od Lepenskog vira do Crnog mora, od ogromnog plavog Dunava do nemirnog i neukrotivog dobropoljskog potoka. Pustolov i sanjar sa koferom u ruci, pesnik kosmopolita sa više zavičaja, vodi nas Vinogradima da bi nas zatim snagom moćne pesničke reči preselio u tropske predele i drevni Egipat. Poput Crnjanskog pesnik povezuje nemirni potok svog zavičaja sa dalekim Crvenim morem, kojim se širi beskrajni mir. U zavičaju breze i hrast, a u tuđini zrna peska i korali. Jedno je sigurno – gde god da je, stihovi su za njim – lebde, plivaju hodaju, prate ga.
Mnoge pesme u ,,Otisku vremena“ slave život, onaj čisti, iskonski. Pesnik se vraća i izvoru i praizvoru života tragajući za tajnom rođenja poput Rastka Petrovića. A onda nas iznenadi svojim uzletom do nebeskih sfera i do najskrivenijih kutova vasione u nameri da pronikne u svet atoma, galaksija i zvezdanih polja, da poveže nebo i zemlju, da se otisne u svemirsku beskonačnu petlju, u čemu ima nečeg faustovskog. Pa nas spusti na zemlju i opet povede u obilazak nekog egzotičnog dela planete. A zatim i u samu srž savremene civilizacije da čujemo buku kotrljanja točkova i da nas zaslepe bleštava svetla farova i neonskih reklama, jer pesnik je taj koji osluškuje i huk novog vremena. U takvom svetu čovek gubi osećaj trodimenzionalnisti i gravitacije i poprima osećaj lebdenja i usporenog kretanja. Pesma ,,Otisak vremena“ po kojoj je zbirka dobila ime predstavlja upravo svet u kome je čovek rob moderne civilizacije. To je vizija savremenog čoveka, okovanog, otuđenog, roba savremenog društva, čoveka koji vapi za spasom, kao Vasko Popa koji traži spas od gvozdene jabuke. Spas je u ljubavi, a sreća je u osmehu. Osmehom se boji život.

LjUBAV
Ljubav u ,,Otisku vremena“ na momente podseća na Petrarkinu ljubavnu priču. Ranđelović, tragajući za tajnom lepote, sagledava idealnu lepotu svoje drage kroz njen anđeoski lik kojim pleni. Ističe i ruke, i stopala, i dlanove, i bedra i usne. Ona u njegov život dolazi iznenada, kao uzburkani vihor. Treba zaspati na oblacima i zaustaviti taj trenutak da traje večno. Sunašca njenih očiju zavode ne samo pesnika već i suncokrete. Nije to samo platonska ljubav. Sreća se deli i dodirima. Susret sa njom je susret dvaju svetova. Voljena draga u njemu pokreće žudnju koja prerasta u plamen i taj požar ljubavi i strasti brzo se širi. Ljubav je igra spajanja i pripadanja, sa njom delimo prostor i vreme. Kao zemlja i mesec zauvek će trajati. Neka svojom lepotom pleni, zrači, greje poput dostojanstvene Mona Lize u dalekom Parizu. U ljubav treba verovati. Pronaći je znači uspostaviti u sebi harmoniju i ravnotežu i podeliti sa nekim malo neba i zvezdanog sjaja. A kada je pronađemo, jedno drugome treba biti i oslonac i podrška. U tome je sva sreća. Gnezdo se svija samo ako je ljubavlju oblagano, trosrcem ispunjeno. Za pesnika sreća je i videti i čuti ovaj svet čudesni, nasmejana lica, vrevu, radost koja vri u očima deteta, šarenilo boja. Sreća je i u snovima, šaputanju i milovanju, obećanju, radovanju.
Pesme Gorana Č. Ranđelovića ispunjene su ljubavlju u svim oblicima. Tu je ljubav prema zavičaju, prirodi, ljudima, prema voljenoj dragoj, prema majci, simbolu požrtvovanja, i prema detetu. A to dete za koje se kolevka delje i platno beli, priprema se za novi život. Vremenom će i ono postati čovek, odgovoran i zreo, a pred njim biće suncem obasjana budućnost. A mali meda u sobi uzalud će tražiti ono dojučerašnje dete. Ono je pripalo nekom drugom, ozbiljnijem i zrelijem svetu odraslih. A pesnik se ne miri sa sazrevanjem i odrastanjem njemu dragog bića. Ma kolika bila pesnička moć, vreme se ne može zaustaviti.
ŽIVOT
Lepšeg sveta od ovog nema. Lepim ga čine sitnice – rađanje zore i sunca, rosa, daleko more i bliske njive. Ova poezija okupana je toplinom sunca, optimizmom, vedrinom, radošću. Sa prirodom i svetlošću povezana je i lepota življenja, a ona je u iščekivanju novog dana, u sunčevom sjaju i zagrljaju, svežini, toplini i bistrini, u osmehu anđela čuvara i mirisu jasmina.
S vremena na vreme preovladava i misao o jeseni i prolaznosti života, o ograničenosti vremena ali i ljudske moći da spozna i prepozna kraj, pa ponekad čovek živi kao da će živeti večno. Živeti za našeg pesnika znači voleti, delati, tragati, stvarati, želeti, sanjati, biti iznova dete. Život je uživanje u buđenju novog dana, želja za odgonetanjem tajni snova. Čovek uvek i neprestano hoda, od rođenja, pa do groba. Lađa života plovi, ali ne poput Remboove ,,Pijane lađe“. Lađa pesnikovog života ima kormilara, savladava sve brane i hrli ka drugoj obali. Žeđ za životom treba utoliti i hrabro prizivati oluju, munju i grom, ili smelo čekati potop. Samo tako hrabri možemo istrajati. Život je sazdan od suprotnosti – izlaska i zalaska sunca, Istoka i Zapada, sunca i tame, sreće i nesreće, sitih i gladnih, slobodnih i utamničenih, zaštićenih i obespravljenih, ljubavi i mržnje, rata i mira. Upravo na ovim suprotnostima počiva svet u kome živimo. Iz svega toga se nešto rađa. Ili pesma ili novi život, a on će isklijati iz malog zrna i semena.
Život ne treba štedeti već živeti za novo sutra. Čovek treba da gleda napred, a za nazad nema stepenica. Činjenica je, kaže naš pesnik, da vreme prolazi i da se sve pretvara u nepovrat. Život je smena godišnjih doba. Živeti znači odoleti buri, gromovima, vetrovima, talasima, i držati se mirnog mora. U mraku, u tihoj i jezivoj noći treba pronaći spas u molitvi, premostiti strahove. Uzvišeni smisao naših života je u tome da ostavimo trag iza sebe – dokaz da smo živeli, postojali, stvarali. A ostavština za sva vremena, to je poezija koja traje doveka.

NA KRAJU
Na poslednjim stranicama ove pesničke zbirke nalazi se nekoliko proznih tekstova koje je teško žanrovski odrediti. To su pesme u prozi prožete lirizmom i kontemplativnošću. Ovi tekstovi ukazuju da pesnik ne miruje. Traga i dalje za smislom života, za novim putevima i novim otkrićima, kreće se ka novim odmorištima i novim dimenzijama. Traga da bi spoznao čudotvorne svetove i sazvučja i primio poruku o smislu trajanja na ovoj planeti, koju pesnik naziva rasadnikom života u kome večito tinja iskra trajanja.
I na samom kraju – ,,Kraj“. Pesma o nestajanju i prolaznosti, ali i o večitoj smeni generacija i o nastavku života kroz buduća pokolenja, kroz potomstvo i stvaralaštvo, kroz ljubav i veru u večni život.

Suzana Pešić
Profesor srpske književnosti i jezika