Ирена Joвић Станојевић

Ниједно слово није написано, а да за то није постојао разлог. Ниједна реч није записана, а да јој није претходила мисао. И ниједна реченица није састављена, а да не носи поруку. Што би Умберто Еко рекао: Само у два случаја човек пише за себе – када записује нечији број телефона или када прави списак за пијацу. У свим осталим случајевима, човек пише да би оставио поруку у боци.

И Миличина књига је својеврсна порука у боци. За данашње читаоце и потоње генерације. И сам наслов сабијен у једну једину реч – сироче – је синоним за нечију судбину, тешку, теретну, обележену и од виших сила одређену. Читајући књигу Милице Зорић, нисам могла да се одупрем помисли на оно што је наш народ као свој емпиријски закључак преточио у изреку: Човек снује, а Бог одлучује. Ухватила ме је филозофска дилема да ли смо као врста кројачи своје судбине или је она давно записана у звездама, међу космичким силама утврђена, нит живљења развучена од почетка до краја, а ми само ходачи по затегнутој жици који тобоже имају моћ одлучивања и право на избор? Или су и ти избори само понуђене опције које на крају воде до истог циља, само је пут мало другачији, негде кривудав и спор, а негде прав и прецизан, нешто бржи или са варијацијама које нам се чине големе или их, у зависности од окружења, погледа на пејзаж, перципирамо као лепше, лакше, боље, срећније. А исход исти. Што би модерни гуруи, исцелитељи и хилинзи рекли – какве су ти мисли такав ти је и живот. На појаву можете гледати као на страдање или као на могућност поуке. Да, за ово друго дефинитивно вам је потребно много више енергије, непресушни извори или честа прикључења на пумпе за енергетско гориво. Али све се своди на једно. Опет народно – каква те љуљка заљуља, таква те љуља довека.

Кад таквим филозофско-психолошким промишљањима додате и уплив нама необјашњених појава виших сила, Богова, божанстава, мрачних ткања и вилинских чаролија или, у духу њу ејџ таласа, космичког поретка и квантне физике, онда у вама остане утисак да смо сви само пијуни на огромној шаховској табли Универзума. Створени од тог истог Универзума посматрано метафизички или Бога ако више волите теолошки приступ.

Миличина јунакиња је управо то. Зачета у споју два културолошка феномена, па бачена на литицу где јој бивствовање зависи од оног што јој људи склепају или божанства изаткају. И једни и други у вечитој борби добра и зла, у вековном прегањању ко је јачи, бољи, чије се копље даље добацује и чији поглед дубље сеже. Ни њен партнер није лишен таквих удараца судбине. Крајишник, херој, титоиста, али ума помућеног личним трагедијама. Разапет између горостасних врлина које колају његовим венама и незајажљивих порива којима се рве с аветима прошлости. Обоје заробљени сопственим нитима које су им Суђаје на рођењу упреле.

Езотеријски, што је давно прерасло у легитиман поглед на егзистенцијална питања којима су се бавили још Аристотел, Платон и многи други и што ми данас само преписујемо и малчице другачије тумачимо, идеја да свако од нас има своју мисију у земаљском битисању, постаје реална. Моћ воље, ма колико да је имамо, поклекнуће пред оним с почетка – судбина. Чему онда борба ако вас у њој спутавају предрасуде, васпитање или непрепознавање сопствене снаге? Или ако вас страх од неизвесног стално води кроз извесно, ма колико оно било погубно.

Прича о Олги и Милану је управо таква. Нема уџбеничке драмске обрте, ни кулминацију, већ само градацију страдања и трпљења до те мере да пожелите да ускочите на странице књиге и викнете – па, докле, бре, више?! Све док Милица у приповедање не уведе Латву, либурнску богињу. Онда начас помислите – има правде, равнотежа мора да се успостави. Тад вас преплави блаженство, разгалите се и понадате најбољем. А онда наставите читање…

Не, нећу вам рећи како се прича завршава, јер онда за вас неће бити чаролије откривања шта је после било.

Али ћу вам рећи да Милица чаробно пише. Њена благоглагољивост, фасцинатан вокабулар из кога искачу старе, заборављене речи, оне које носе поруку и филигрански прецизно осликавају мисао или појаву, и зарањање у најтананије дубине људских поимања, чине оно што књижевност и треба да чини. Да нас увуче у причу док из ње израњају речи које вам се лепе за непце, пониру у душу и ваш ум запоседају импресијама невероватне снаге. Увођење митолошких бића и веровања са тла Влаха, Крајишника и Истрана у живот главних јунака овде само потврђује древну мисао да нам се ништа никад случајно не дешава и да је само питање од чије смо крви створени и на чијем тлу рођени.

Послужићу се Гетеовом реченицом: толико сам књига прочитао да ми је за неке довољно да их омиришем па да знам има ли у њима нечег вредног. Нисам још досегла тај ниво, мени је засад довољно да их отворим на неколико места и проценим има ли ту штофа. Управо због те стечене способности одговорно тврдим да је Милица ваљано обавила посао. И оставила своју поруку у боци. Знам, јер сам књигу прочитала предано, студиозно и није ми промакло ниједно слово.

Влада Радивојевић

Зашто би неко уопште читао књигу која се зове „Сироче?“ Није ли нам доста таквих наслова?

Какве везе имају митолошка бића старих Словена са влашком магијом и клетвама исписаним на аутохтоном језику Влаха Тимочке крајине?

Зато што је роман Сироче заснован на истинитој причи.

Истина, као тачка ослонца универзума, општи орјентир сваког човека, полазна нит разума, овде је разапета између сажаљења, туге, осећаја беспомоћности према Олги и некаквог чудног, и скоро па болесног, тражења оправдања за тиранина Милана.

Цео роман прате митолошка бића претхришћанских Словена, која као чувари народа на овим просторима, проживљавају судбине својих штићеника, дубоко, јако – у борби између личних постулата и закона: јачег, старијег, оног који је дуже на територији, оног са дугопостојећом или већом вером.

Ако су љубав и доброта – мајка и отац – може се рећи да Олга никада није постала сироче, већ се изнова и изнова рађала, на секунд дисала, да би била сироче остатак дана, па сутра опет тако.

Сироче није њена дефиниција, већ емотивна и духовна матрица, као судбинска одредница.

Заједничко за све ликове у роману је љубав коју осећате не само у опису Олгиног погледа, разговору са мртвом сестром, певању њеног папе, Лепосавином загрљају, већ и у Милановим сузама, патњама, промискуитету, док истог тренутка осећате љубав према бесу, агресији и освети коју он буди у вама.

Захваљујући Милици Зорић схватићете да можете да се љутите на жртву, недужну и невину, да као дете навијате за суперхероје док остављањем ове књиге по страни остајете ускраћени за отварање потиснутих и забрањених прича, сличним онима из вашег комшилука или можда породица, ускраћени за роман о колективно несвесном.

Њимик ну-се инцељеђе, ма тот јесте клар.

Александар Станисављевић

На чудесном Балкану испресецаном и разједињеномразним поделама, географским, историјским, језичким, верским и ко ће знати још којим, реткост је да нешто повезује. Ипак, Милица Зорић нам је својим делом понудила да макар у њеној књизи, чврсто повезаних страница спознамо и чврсту повезаност овог простора, нераскидиве везе и ирационалне испреплетаности.

Иако смо били спремни да чујемо тешку животну причу када смо књигу узели у руке и угледали наслов Сироче, сигурно је да окрећући последњу страницу нисмо очекивали да је ово роман о сваком од нас, нашим родитељима, нашим познаницима, нашим људима и нашем поднебљу. Роман о колективном несвесном. Причајући нам причу о Олги и Милану, Милица Зорић нас суочава не само са њиховим поступцима, већ и са дубоким узроцима њихових поступака, њихових мисли и њихових осећања. Вештина писца да нас натера да се замислимо над несумњиво лошим делима и у њима, можда невољно, нађемо трачак оправдања, даје овој књизи елементе психолошких романа. Свет наде после Другог светског рата уједно је и свет патње оних који су преживели, многи од њих као протагониста Милан сатрвени грижом савести баш због тога што су преживели. Љубавна прича о Олги и Милану, засигурно је прича  десетина хиљада парова састављених после рата, колико љубављу толико и тугом и патњом. Тема је љубав, али и њено наличје, и Милица Зорић не штеди перо, ни када нам слика страст, ни када нам представља патњу и бол. Романсиране верзије љубави овде нема, овде је она огољена и сирова, баш као и свет у коме обитавамо, па се може рећи да је ово љубавни роман који то није, као и ратна драма у коме је рат само сценографија.

Около главних јунака, Милица Зорић нам ређа читав низ егзотичних сведочанстава из историје, етнологије, митологије… Са главним јунацима путујемо од влашких села у Неготинској Крајини, преко рударског насеља Бор, кроз стару  варошицу Земун и руралне пределе Босне све до идиличне обале Јадрана. Успут сазнајемо много о том времену, о начину како су људи живели, како је изгледала њихова свакодневица и околиш. Ипак, на том путу их прати оно нешто што је свуда око нас иако многи то не признају. Колективно несвесно пуно сујеверја, митологије, маште и поштвања и страха који из свега тога произилази. Аутор нас упознаје са чудесним светом балканске митологије који је несумњиво резултат марљивог истраживања. Оно о чему се шапуће у овој књизи нам непрестану хучи над главом – претхришћанска, паганска религија. Упознајемо Муму Падури, Црну краљицу, Либурне… Па је вредност ове књиге и то што ће нас свакако подстаћи на нова истраживања, да сазнамо више, било о старом Бору, селима подно Грмеча или паганској митологији.

Нарочита вредност ове књиге је што у популарну литературу уводи један народ , за многе непознат осим по свом имену. Власи, народ питомог менталитета који пева само о љубави, не успева да се наметне на балканској сцени ратова и подела, а Милица Зорић нам прича о њима и то њиховим језиком. Осим живописног влашког језика овде сваки актер говори својим специфичним наречјем, а то нам даје посебну аутентичност приликом доживљаја ликова.

За неке поступке свет не даје олакшавајуће околности, па нам ова књига нуди решења тамо где завиримо само понекад, кришом – у подсвести, митологији. Дилеме јунака књиге су и наше дилеме, било да их имамо у садашњости, било да смо их наследили од предака. На послетку, ова књига нас упознаје са људима око нас, али ће нам помоћи да упознамо и разумемо и сами себе.