Irena Jović Stanojević:

Nijedno slovo nije napisano, a da za to nije postojao razlog. Nijedna reč nije zapisana, a da joj nije prethodila misao. I nijedna rečenica nije sastavljena, a da ne nosi poruku. Što bi Umberto Eko rekao: Samo u dva slučaja čovek piše za sebe – kada zapisuje nečiji broj telefona ili kada pravi spisak za pijacu. U svim ostalim slučajevima, čovek piše da bi ostavio poruku u boci.

I Miličina knjiga je svojevrsna poruka u boci. Za današnje čitaoce i potonje generacije. I sam naslov sabijen u jednu jedinu reč – siroče – je sinonim za nečiju sudbinu, tešku, teretnu, obeleženu i od viših sila određenu. Čitajući knjigu Milice Zorić, nisam mogla da se oduprem pomisli na ono što je naš narod kao svoj empirijski zaključak pretočio u izreku: Čovek snuje, a Bog odlučuje. Uhvatila me je filozofska dilema da li smo kao vrsta krojači svoje sudbine ili je ona davno zapisana u zvezdama, među kosmičkim silama utvrđena, nit življenja razvučena od početka do kraja, a mi samo hodači po zategnutoj žici koji tobože imaju moć odlučivanja i pravo na izbor? Ili su i ti izbori samo ponuđene opcije koje na kraju vode do istog cilja, samo je put malo drugačiji, negde krivudav i spor, a negde prav i precizan, nešto brži ili sa varijacijama koje nam se čine goleme ili ih, u zavisnosti od okruženja, pogleda na pejzaž, percipiramo kao lepše, lakše, bolje, srećnije. A ishod isti. Što bi moderni gurui, iscelitelji i hilinzi rekli – kakve su ti misli takav ti je i život. Na pojavu možete gledati kao na stradanje ili kao na mogućnost pouke. Da, za ovo drugo definitivno vam je potrebno mnogo više energije, nepresušni izvori ili česta priključenja na pumpe za energetsko gorivo. Ali sve se svodi na jedno. Opet narodno – kakva te ljuljka zaljulja, takva te ljulja doveka.

Kad takvim filozofsko-psihološkim promišljanjima dodate i upliv nama neobjašnjenih pojava viših sila, Bogova, božanstava, mračnih tkanja i vilinskih čarolija ili, u duhu nju ejdž talasa, kosmičkog poretka i kvantne fizike, onda u vama ostane utisak da smo svi samo pijuni na ogromnoj šahovskoj tabli Univerzuma. Stvoreni od tog istog Univerzuma posmatrano metafizički ili Boga ako više volite teološki pristup.

Miličina junakinja je upravo to. Začeta u spoju dva kulturološka fenomena, pa bačena na liticu gde joj bivstvovanje zavisi od onog što joj ljudi sklepaju ili božanstva izatkaju. I jedni i drugi u večitoj borbi dobra i zla, u vekovnom preganjanju ko je jači, bolji, čije se koplje dalje dobacuje i čiji pogled dublje seže. Ni njen partner nije lišen takvih udaraca sudbine. Krajišnik, heroj, titoista, ali uma pomućenog ličnim tragedijama. Razapet između gorostasnih vrlina koje kolaju njegovim venama i nezajažljivih poriva kojima se rve s avetima prošlosti. Oboje zarobljeni sopstvenim nitima koje su im Suđaje na rođenju uprele.

Ezoterijski, što je davno preraslo u legitiman pogled na egzistencijalna pitanja kojima su se bavili još Aristotel, Platon i mnogi drugi i što mi danas samo prepisujemo i malčice drugačije tumačimo, ideja da svako od nas ima svoju misiju u zemaljskom bitisanju, postaje realna. Moć volje, ma koliko da je imamo, pokleknuće pred onim s početka – sudbina. Čemu onda borba ako vas u njoj sputavaju predrasude, vaspitanje ili neprepoznavanje sopstvene snage? Ili ako vas strah od neizvesnog stalno vodi kroz izvesno, ma koliko ono bilo pogubno.

Priča o Olgi i Milanu je upravo takva. Nema udžbeničke dramske obrte, ni kulminaciju, već samo gradaciju stradanja i trpljenja do te mere da poželite da uskočite na stranice knjige i viknete – pa, dokle, bre, više?! Sve dok Milica u pripovedanje ne uvede Latvu, liburnsku boginju. Onda načas pomislite – ima pravde, ravnoteža mora da se uspostavi. Tad vas preplavi blaženstvo, razgalite se i ponadate najboljem. A onda nastavite čitanje…

Ne, neću vam reći kako se priča završava, jer onda za vas neće biti čarolije otkrivanja šta je posle bilo.

Ali ću vam reći da Milica čarobno piše. Njena blagoglagoljivost, fascinatan vokabular iz koga iskaču stare, zaboravljene reči, one koje nose poruku i filigranski precizno oslikavaju misao ili pojavu, i zaranjanje u najtananije dubine ljudskih poimanja, čine ono što književnost i treba da čini. Da nas uvuče u priču dok iz nje izranjaju reči koje vam se lepe za nepce, poniru u dušu i vaš um zaposedaju impresijama neverovatne snage. Uvođenje mitoloških bića i verovanja sa tla Vlaha, Krajišnika i Istrana u život glavnih junaka ovde samo potvrđuje drevnu misao da nam se ništa nikad slučajno ne dešava i da je samo pitanje od čije smo krvi stvoreni i na čijem tlu rođeni.

Poslužiću se Geteovom rečenicom: toliko sam knjiga pročitao da mi je za neke dovoljno da ih omirišem pa da znam ima li u njima nečeg vrednog. Nisam još dosegla taj nivo, meni je zasad dovoljno da ih otvorim na nekoliko mesta i procenim ima li tu štofa. Upravo zbog te stečene sposobnosti odgovorno tvrdim da je Milica valjano obavila posao. I ostavila svoju poruku u boci. Znam, jer sam knjigu pročitala predano, studiozno i nije mi promaklo nijedno slovo.

Vlada Radivojević:

Zašto bi neko uopšte čitao knjigu koja se zove „Siroče?“ Nije li nam dosta takvih naslova?

Kakve veze imaju mitološka bića starih Slovena sa vlaškom magijom i kletvama ispisanim na autohtonom jeziku Vlaha Timočke krajine?

Zato što je roman Siroče zasnovan na istinitoj priči.

Istina, kao tačka oslonca univerzuma, opšti orjentir svakog čoveka, polazna nit razuma, ovde je razapeta između sažaljenja, tuge, osećaja bespomoćnosti prema Olgi i nekakvog čudnog, i skoro pa bolesnog, traženja opravdanja za tiranina Milana.

Ceo roman prate mitološka bića prethrišćanskih Slovena, koja kao čuvari naroda na ovim prostorima, proživljavaju sudbine svojih štićenika, duboko, jako – u borbi između ličnih postulata i zakona: jačeg, starijeg, onog koji je duže na teritoriji, onog sa dugopostojećom ili većom verom.

Ako su ljubav i dobrota – majka i otac – može se reći da Olga nikada nije postala siroče, već se iznova i iznova rađala, na sekund disala, da bi bila siroče ostatak dana, pa sutra opet tako.

Siroče nije njena definicija, već emotivna i duhovna matrica, kao sudbinska odrednica.

Zajedničko za sve likove u romanu je ljubav koju osećate ne samo u opisu Olginog pogleda, razgovoru sa mrtvom sestrom, pevanju njenog pape, Leposavinom zagrljaju, već i u Milanovim suzama, patnjama, promiskuitetu, dok istog trenutka osećate ljubav prema besu, agresiji i osveti koju on budi u vama.

Zahvaljujući Milici Zorić shvatićete da možete da se ljutite na žrtvu, nedužnu i nevinu, da kao dete navijate za superheroje dok ostavljanjem ove knjige po strani ostajete uskraćeni za otvaranje potisnutih i zabranjenih priča, sličnim onima iz vašeg komšiluka ili možda porodica, uskraćeni za roman o kolektivno nesvesnom.

Njimik nu-se inceljeđe, ma tot jeste klar.

Aleksandar Stanisavljević:

Na čudesnom Balkanu ispresecanom i razjedinjenomraznim podelama, geografskim, istorijskim, jezičkim, verskim i ko će znati još kojim, retkost je da nešto povezuje. Ipak, Milica Zorić nam je svojim delom ponudila da makar u njenoj knjizi, čvrsto povezanih stranica spoznamo i čvrstu povezanost ovog prostora, neraskidive veze i iracionalne isprepletanosti.

Iako smo bili spremni da čujemo tešku životnu priču kada smo knjigu uzeli u ruke i ugledali naslov Siroče, sigurno je da okrećući poslednju stranicu nismo očekivali da je ovo roman o svakom od nas, našim roditeljima, našim poznanicima, našim ljudima i našem podneblju. Roman o kolektivnom nesvesnom. Pričajući nam priču o Olgi i Milanu, Milica Zorić nas suočava ne samo sa njihovim postupcima, već i sa dubokim uzrocima njihovih postupaka, njihovih misli i njihovih osećanja. Veština pisca da nas natera da se zamislimo nad nesumnjivo lošim delima i u njima, možda nevoljno, nađemo tračak opravdanja, daje ovoj knjizi elemente psiholoških romana. Svet nade posle Drugog svetskog rata ujedno je i svet patnje onih koji su preživeli, mnogi od njih kao protagonista Milan satrveni grižom savesti baš zbog toga što su preživeli. Ljubavna priča o Olgi i Milanu, zasigurno je priča  desetina hiljada parova sastavljenih posle rata, koliko ljubavlju toliko i tugom i patnjom. Tema je ljubav, ali i njeno naličje, i Milica Zorić ne štedi pero, ni kada nam slika strast, ni kada nam predstavlja patnju i bol. Romansirane verzije ljubavi ovde nema, ovde je ona ogoljena i sirova, baš kao i svet u kome obitavamo, pa se može reći da je ovo ljubavni roman koji to nije, kao i ratna drama u kome je rat samo scenografija.

Okolo glavnih junaka, Milica Zorić nam ređa čitav niz egzotičnih svedočanstava iz istorije, etnologije, mitologije… Sa glavnim junacima putujemo od vlaških sela u Negotinskoj Krajini, preko rudarskog naselja Bor, kroz staru  varošicu Zemun i ruralne predele Bosne sve do idilične obale Jadrana. Usput saznajemo mnogo o tom vremenu, o načinu kako su ljudi živeli, kako je izgledala njihova svakodnevica i okoliš. Ipak, na tom putu ih prati ono nešto što je svuda oko nas iako mnogi to ne priznaju. Kolektivno nesvesno puno sujeverja, mitologije, mašte i poštvanja i straha koji iz svega toga proizilazi. Autor nas upoznaje sa čudesnim svetom balkanske mitologije koji je nesumnjivo rezultat marljivog istraživanja. Ono o čemu se šapuće u ovoj knjizi nam neprestanu huči nad glavom – prethrišćanska, paganska religija. Upoznajemo Mumu Paduri, Crnu kraljicu, Liburne… Pa je vrednost ove knjige i to što će nas svakako podstaći na nova istraživanja, da saznamo više, bilo o starom Boru, selima podno Grmeča ili paganskoj mitologiji.

Naročita vrednost ove knjige je što u popularnu literaturu uvodi jedan narod , za mnoge nepoznat osim po svom imenu. Vlasi, narod pitomog mentaliteta koji peva samo o ljubavi, ne uspeva da se nametne na balkanskoj sceni ratova i podela, a Milica Zorić nam priča o njima i to njihovim jezikom. Osim živopisnog vlaškog jezika ovde svaki akter govori svojim specifičnim narečjem, a to nam daje posebnu autentičnost prilikom doživljaja likova.

Za neke postupke svet ne daje olakšavajuće okolnosti, pa nam ova knjiga nudi rešenja tamo gde zavirimo samo ponekad, krišom – u podsvesti, mitologiji. Dileme junaka knjige su i naše dileme, bilo da ih imamo u sadašnjosti, bilo da smo ih nasledili od predaka. Na posletku, ova knjiga nas upoznaje sa ljudima oko nas, ali će nam pomoći da upoznamo i razumemo i sami sebe.

Marija Vulović, prof. srpskog jezika i književnosti:

Uvukla me autorka, brzo i lako, u svoj vilajet, u svetove zemne i zaumne, među ljude i među bogove, u ono nesvesno, individualno i arhetipsko, istorijsko i mitsko, čovekovo i ljudsko, ali i ono što se očima ne da sagledati i što se opire da bude objašnjeno zakonima razuma.
Jedna priča, mnogo perspektiva i tri glavne tačke gledišta: Olga-žena, Olga-dete i Milan.
Okosnica Miličinog pripovedanja je istinita priča. Glavna junakinja, Olga, sa sedam godina ostaje bez oca, a sa devet bez majke. Siroče, kopil sarak, ničija; sluškinja u ujakovoj kući, svedok je ljudske zlobe i nasilja, primitivizma i jezivih magijskih obreda. Udaje se da bi se spasla, a umesto spasenja čeka je novi krug pakla: savija vrat u jaram nužde, ćutanja i trpljenja. Njen će Milan dovući sa sobom svoje ponore i svoje mrakove, svoje mrtve, svoja krvava krajiška vojevanja, svoje zločine i svoje kazne. Sve će to sručiti na pleća žene sa tirkizom u očima i grčem u utrobi, usamljenice u čijim venama pljušte krv romanska i krv slovenska, obe suspregnute jarmovima nemoći i bezizlaza. Ni Milan ni Olga ne slute kako se, baš zarad njih, sudaraju i glože sile nadzemaljske: njena zaštitnica – vlaška boginja Muma Paduri, devojka i starica, lečiteljka i otrovnica, naspram njegove – raskalšne Crne Kraljice, pramajke Divova u čijim preponama sevaju istovremeno i Tanatos i Eros.
Obre li se u ovom vilajetu, čitalac ne može, sve i da hoće, izaći iz njega dok ne pročita knjigu do kraja. Boleće ovo čitanje. Nametaće pitanja i preispitivanja. Zamračiće, da bi nam se rasvetlilo…
I svako od nas bi, izvesno je, samo da može, poput vlaške Velike Majke, zaurlao svoje gromove i ,,izurlao svoju bol“.