Ožiljci prošlosti

Knjiga autora Milice Zorić pod nazivom Siroče otkriva na poseban način život svojih predaka igrom božanske sudbine, igrom životne izdržljivosti, slutnjama, sumnjama, borbenošću i beznađem. Smisao stvarnosti predstavlja neiscrpnu inspiraciju, kao i simbolika mita koji otkriva tradicijsku i praiskonsku dubinu misli i slike sveta koji je u neprekidnom okretanju. Veza prošlosti i sadašnjosti i magija koja se plete u tom vremenskom vrtlogu uvlači junake u tajne života, u potragu za srećom koju nikada, kako piše autorka, ne mogu ostvariti niti glasovima svesti, niti magičnošću. Saznanje o sopstvenom duhu nastupa znatno kasnije, a začinje se odlaskom u kraj koji je iznedrio pretke.
Olga, dete i Olga odrasla paćenica, uprkos bolu, brojnim pitanjima o poreklu buni se tiho, kasnije javno protiv načinjene višestruke nepravde. Ona je u selu, postupno saznaje o izgubljenosti, promašenosti jer je suočena sa ujninim nasiljem posle smrti oca i majke, neodbrambene okoline. Smatra da puta nema u budućnost, zato beži i od sebe, plače, samuje, gladuje. U trenucima usamljenosti i skrivanja od sveta, začinju se misli o mogućem životu bez bola, o ljudima koji razumeju stradalništvo, o Bogu kao utešitelju ljudske duše. I u školi je odbačena od društva, blaga i nesigurna uteha joj je deda koji i sam nema snage da se suprotstavi nehumanosti kojoj je njegova unuka izložena. Razmišlja, tako nejaka i bezbožna, o grehovima svojih roditelja. Ne može da ih razume jer je ta duboka unutrašnja samoća sputava, guši. S druge strane, nastojanje ujne i njene vlaške magije, da je, iako nezrela i nedorečena u odrastanju, uda za starijeg čoveka, predstavlja još jedan životni udarac. Kratkotrajna sreća, možda trenutna, budi optimizam u ovom biću, ali nemiri koji su utkani u dušu Milana, njenog, ne miruju. To je na samom početku bilo vidljivo. Neostvarenost i bol njegov za izgubljenom ženom i detetom biva sve jači ukoliko vreme prolazi. Sudaraju se njegove misli sa mislima o nepravdi i razaranju bića. On je na velikoj geografskoj udaljenosti od stratišta, ali upečatljive slike iskrsavaju i na javi, i u snu, svuda gde god pogleda i pomisli. Sve to dodatno udara biće, već od rođenja ranjeno i obespravljeno, Olgu. Patnja se nastavlja, distanca po godinama i emocijama je ogromna, nema razumevanja niti posebne nade za zemaljsko postojanje. Ona govori u sebi, ali čuje odjeke srca, udaranje damara. Strah koji je navukla u detinjstvu sada je u drugačijem vidu, niko joj se ne obraća, nema granice u patnji i razaranju, čini joj se kao da je u lavirintu, smatra da se iz njega može izaći verom u magiju. Preplitanje vlaške, bosanske i istarske vrste magičnosti pojavom mitskih bića koja šalju poruke stradalnicima predstavlja specifičan segment ovog romana. Spajanje i odvajanje njihovih korena postanka, dejstva i nestajanja, za autorku i junake predstavlja nesagledivu fantazmagoriju koju je trebalo proučiti i protumačiti. Posebno je vredna slika pojavnosti, preplitanje tradicije, vere, sile kojoj nema kraja, nepremostivosti međa koje one predstavljaju. U tom rascepu simbolično povezanog trojstva, nezabeleženog rečima, iskazanog pokretima, kricima, smehom, podsmehom, plačem, pesmom, halabukom na kraju leži poruka upućena onom ko u nju veruje ukoliko je spreman da je otkrije. To je jedan svet, ne može se reći nevidljiv, jer se odvija na očigled onog koji pati i traži neki izvor sreće, nezavisno od toga da li razume ili ne razume taj imaginarni, a opet za sve njih postojeći svet. Sile potresaju i nebo i zemlju u svom kovitlanju, a sve to ide kao priča o događajima koji bi trebalo da se dese, predrasudama, stvarima koje nikada nemaju isti oblik. To junaci i ne očekuju, jer ih magija za tren obuzme i razgreje dušu, ali i dalje veruju da izlaza nema.
Zanimljive i realno nazamislive pojave iskrsavaju ispred čitaoca, a on se u jedan mah pita da li je sve to ljudska misao stvorila, tradacija ukorenila ili, možda, nevolje koje čovekovim bićem i duhom vladaju odvajkada. Najbitnije je da je životno iskustvo šire od bilo koje istorije i tradicije, realnosti. Ono je tu da čovek opstane makar i u imaginativnom svetu i beskraju koji je nedodirljiv čak i u magiji.
Kada se razmišlja o likovima, oni su po svemu iz realnog sveta, uočava se namera autorke da uđe i otkrije njihovu psihologiju kroz priču, ređe dijalog, o njihovom stradanju. Čitalac razume beskrajnu patnju, kao i autorka, na izvestan način saučestvuje, potajno žele da se sav taj bol istopi, da se prekorače neke granice. Iz jednog jedinog primera može se nazreti zrnce optimizma, a to je slika putovanja iz Bosne u kojoj je Milan rođen i u kojoj je ostavio sve najdragocenije, do Istre, rodnog mesta Olginog oca. Tiha radost koju Olga ne sme da iskaže javno, silni otkucaji srca pri susretu sa rođacima koje ne poznaje, nataložena patnja, otkriva svu tananost njene duše. I od radosti, ako je to radost, ona strepi i prati muža koji je svojom hladnoćom posmatra, ali ipak pronalazi neko emotivno gnezdo iz kojeg je potekla krv njenog oca. Ona je sada na svom tlu, kao i deca, pokušava da svoju dotadašnju odbačenost od svega krajnjim naporima zaboravi. Ali ne. Tu je Milan, tužni i besputni, izgubljen u vremenu i prostoru, degradirani i dehumanizovani paćenik, čovek koji ne može i ne zna kako da se bori. Jedino bekstvo iz kraja u kraj, iz uspomena u tužno trajanje, u piću i besvesti vidi sebe. Ostareli, i unutrašnjom samoćom razjedan, gubi sve što čoveka čini normalnim. Neprekidno je sa sobom i svojom prošlošću, patnja se umnožava i sve ga više vodi tragičnosti. To je suština njegovog životnog odredišta.
Zasnovanost romana na životne priče aktera kroz sećanja kojima se oživljavaju retrospektivne slike događaja i pojava, dijaloga sa ljudima različitog socijalnog statusa, govora i vere, verovanja i kulture, ukazuje se na stalnu prisutnost čoveka događajima prošlosti, na pronalaženje, naizgled, zaboravljenog ili drugačijim mislima zapretano, a životnog. Prevelika muka i tuga, kao pratioca ljudske, bogom dane sudbine, ne mimoilazi čoveka ni u miru, ni u ratu, akamoli u svetu koji iz realnosti hrli u nešto što ukazuje na bespomoćnost. Traume koje se tokom pripovedanja i priča šire, duboke praznine izazvane, najpre čovekovom nedovoljnom promišljenju, potom izgubljenom verom u sebe i druge, na izvestan način upozoravaju da je jedini spas u pravilnom shvatanju potreba čoveka u humanom društvu. Čak i magija i mitovi čija je suština u dinamičnosti ima za cilj da čoveka koji u tome traži utehu stavi u prvi plan. Autorka je tom svojom energijom kao životnim darom pokazala širinu i otvorenost sveta za otkrivanje višedimenzionalne stvarnosti ljudskog postojanja: “U krošnjama drveća bliži si nebu i zvezdama” jer osvajanje visina donosi radost, poručuje Milica svojom pričom kojoj se ne nazire kraj.

Prof. dr Stana Smiljković