Jedno sam ja, drugo su moji spisi (Niče).

Jedno sam ja, drugo je moj Sumrak: detinje svedočanstvo iz ludnice, uskomešano buncanje o zataškanom ubistvu. Uzaludna vera u subjektivitet. Vedro zaveštanje, a – ko zna – možda i legat…
Ova je knjiga moj nesporazum sa svetom, osunčano mesto pod blještavom turobnošću modernog neba. Hoće li se iz nje izvući pouka, onda se mora biti nevin za aršine našeg vremena. Nadmoćnost zahteva pustinjaštvo, kao što ljubav podrazumeva prezir. A prezirom se mora biti nadmoćan, ne bi li čovek počeo da uviđa.
Ko je ubijen? Ili, još bolje, šta je ubijeno? – Ne usudim se…
Jedno je sigurno: neće me uzeti za ozbiljno. Da li su Ničea? Bodrijara? Da li su ikog čija je borba bila bez računice? – Niče u 19. stoleću nije imao čitalaca. Sve do danas, bilo ih je par! Sličan je udes zadesio Bodrijara. Još se čeka na njegove čitaoce…
A Sumrak? Čeka li uzaman ili s pravom? Da sutrašnjica na njemu oštri zube? Da ima svoju unukovinu, svoj simbolički front? Naposletku, nije li drsko pomišljanje na Sutra, verovanje u Sutra? Čini se da nam jedino preostaje večni povraćaj današnjice, večna zarobljenost u Danas.
Ne otržem se nadi, ali je se čuvam. Logika kóda hara životom, ništeći svaki introspektivni poredak. Slikovna pervertiranost nalaže jednokratnost, i božanski status jednokratnosti, njenu apsolutnost. Otud je svaki kontinuitet slike nemoguć. Perpetuira se tehnički užas prikaza, projektovani haos i znakovne forme proždiru simbol, programirani jezici proždiru neistraženost jezika. Time se, u začetku, steriliše svaka opasna misao.
Humanitet je na koncu. Logika apsolutnog predviđanja gospodari životom. Predupređena je „svaka neprilika“. Nema nazad. Sistem živi u nama i neumorno nadžire. Obesmišljena je svaka borba. Suočavaju se još samo kodovni modeli i različite forme spektakla. Naše se „bitke“ zbivaju unutar lažnih arena. Tamo nema ničeg, sem iluzije kretanja i dostignuća. Tamo je svaki zrak zagađen i svaki pokušaj besmislen. Tamo je iskustvo nemoguće.
Šta je osovina ove knjige, njen centralni stav? – Pred nama se desilo stravično ubistvo, ali nas je saznanje o tome mimoišlo. Radikalni preokret smo protumačili kao „željenu evoluciju“. Humanizovali smo odnose i omogućili manevarski prostor slobode… Njenu hipertrofiranost!
Šta znači ova knjiga, šta se njome htelo?
Trajektorijum našeg vremena je neuništiv (imamo li mi još vreme?) Trajektorijum, kako to? Čini se da je svaki okvir rascrtan, da je ta rascrtanost krunski dokaz eksponencijalnog rasta slobode, koja se doseže lako, prelako. Da li je to još sloboda?
Šta znači ova knjiga, šta se njome htelo? – Da se opipa puls i lakrdijaški priđe središtu simulakrumskog poretka, da se raskrinka i razobliči i najtananija perfidnost simulatorne logike. Da li se u tome uspelo? Da li je to čak mogućno?
Iluzija kretanja vodi iluzornosti uspeha. Svako je kretanje vrtoglavo, odaje utisak novog, nesvakidanjeg, suštastvenog. Svaka je vrtoglavica neizlečiva i neodoljiva bolest, jer leči od praznine…
Anamneza je nemoguća. Preostaju nam ironijski pathos i patafizika, koji inverzno skrivaju preobilje jada i ništavnost života. Uzalud vremenu tražimo puls: mrtva tačka je odavno prekoračena. Najavljujemo katastrofu, predupređujemo, borimo se za „očuvanje i razvoj“, za „svetliju budućnost.“ Ali katastrofa je već tu! Prigrljuje nas, infiltrira se. Mi je dišemo, mi joj se budimo… Rado i razdragano uskačemo u svaku propast: nismo li na tragu nečem božanskom?…
Konačno smo pobedili, kažu. Ovo je novo vreme, pojedinac se napokon ceni kao relevantan činilac. Inkluzivnost društvenih procesa dosegla je neslućene visine. No uočava li se kancerogenost inkluzivnosti? Fantazam slobode pobedonosno kormilari podnebljem. Svaki je cilj dosegljiv, sve je dopušteno, sve ide… To zaista deluje sublimno!
Mrak nas je napustio, svetlost se razgoropadila: nije li nas tek sad okružio mrak? Paradoks svetlosti: što je više ima, manje se vidi… Da li je to još svetlost?
Šta znači ova knjiga, šta se njome htelo? – Slobodan pad bezdanom igre. Prkos radi prkosa, obrtanje temelja i kušanje užasa: ima u tome i estetike. Pa opet, nije li besciljni prkos fundusni postulat našeg sveta, ojađenog i blještavog? Mi neprestano padamo, uz zadržan osmeh, i dnevno umremo po više puta. Mi smo slobodni da umremo! Sasvim je druga stvar: umreti slobodno.
Ovom knjigom vlada fusnota i razdragana nehajnost jezika. Ona je pucanj u prazno: samoj sebi se predstavlja. Još sebi nije našla ogledalo i pokatkad je buni što uopšte traga, jer nije li svako sublimno stvaralaštvo odučeno da traži i priziva? Nije li bezuslovnost davanja jedino rešenje? Istinska je estetika oslobođena okova reverzije, korelacije. Ali reverzija je metafizički temelj sveta. Svako Zlo je Dobro i obratno. Svaka je ljubav mržnja i svako uništenje stvaranje. Istina ne haje da je pronađu, jer je oštra i beskompromisna, zavodljiva i prevarna. Da se pleše s njom, podrazumeva da se istupi iz pojmovnog sveta. Utopija?
Ovom knjigom vlada rat. Ona je (uzaludan) pokušaj da se istupi iz pojmovnog sveta, da se očuvaju simbolički poredak i aleatornost života. Ne simulakrum rata (i aleatornosti), već rat, surov i beskrajan, obujmljen patosom samouništenja. Jer svaki je napad na sebe objava rata, a svaki je rat osvajanje teritorije. Tu iznova niče i besciljno se ovaploćuje kosmička logika. Tu se iluzije neprestano nište i stvaraju, tu je svaki život tesno uskopčan smrću.
Ova je knjiga najava praznine. Njeni su čitaoci lude, što pred prazninom ne uzdrhte, već baš tu uoče priliku… Njihov je lik pod maglom i možda se jednom izbistri… Možda jednom i za ovu knjigu bude čitalaca. Uostalom, šta bi značilo da me danas čitaju? – Ili da su me krivo razumeli ili da sam sebe krivo razumeo…
Ova je knjiga most ka prijatelju: jer ko među živima nema sagovornike, traži ih među mrtvima.
Ova knjiga odražava stid i time sebi protivreči, jer svaki stid proishodi, ne iz obilja, već nemanja iskustva. Zato se dete stidi, kao i nevina devojka (stid šiparice).
Ovu knjigu prožima patos zavođenja: ponor i visočje su tako blizu. Vapaj za neposrednom optikom je nespretno očigledan, za prirodnošću i stvaralaštvom haosa. Nevinost pokreta, želje, bitisanja. Iz vrtoglavih dubina izranja – neustrašivo i nehajno – sva uzaludnost estetskog naboja. Estetika aberacije! U jednom preko mere sterilisanom svetu, svaka je „bolest“ simptom zdravlja, a „zdravlje“ simptom bolesti. Otud je aberacija od „zdravog čoveka“ ne samo ludaštvo i hrabrost, već nužnost. Ali nužnost je za retke, kao iskonski princip i istina. Nužnost margine!
Naposletku, šta znači ova knjiga, šta se njome htelo? – Da se u osvedočenom buncanju uoči simbolička komunikacija. I zaista vam kažem, buncanje je redak talenat! Ne pamet, obrazovanje, inteligencija, već ludilo buncanja uspinje na neslućene ravni, i – oduzimajući razboritost – udahnjuje život. Samo se odatle osnažujemo da vaskrsnemo iskustvo, moć iskustva. Eto osovine! Šopenhauerovski kazano, ovo je knjiga jedne misli: o smrti iskustva. Ali da bi se do nje došlo, da bi se čvrsto – u celosti – obuhvatila, mora se proći kroz mnoga (ludačka) stanja i osmehom sagledati bujica i užasavajuće preobilje misli.
I zato darujem ovom knjigom, ne moje savremenike, već neznanu budućnost. Ima u tome naivnosti koju nisam moćan da otresem. Uzalud opstojavam u veri. Napinjem pogled iako znam da nema šta da se vidi. Čuvam se od toga da čekam… Ali, nije li i ova knjiga jedno čekanje? – Nije li i sama satkana od plodova i uskomešanih mora? Nije li svedočanstvo ludaka, što naglo nestaje u dubini mora iz kog je pokušalo da izroni? Nek bude! Radije i nasilna smrt, no iluzija života i simulacija smrti. Radije užas praznine, no blještavost užasa. Ima u tome naivnosti koju nisam moćan da otresem i stoga se prepuštam: prvi princip postmoderne…

N.J.M.

Ima li smisla pisati pogovor nečemu što ne ostavlja odgovor? Kojim bi utiscima, kojom merom i kojim zaveštanjem trebalo zaokružiti bezobalno more vešto pletenih kritika savremenih formacija kulture i kako postaviti granicu zastrašujućem mraku koji dotičemo zaranjanjem u njegove dubine? Kako okončati samokritiku naših praksi koje nas uspešno svode na marionete njenih funkcija? Kako zaključiti bezgraničnu igru simbola, igru reči i metafora, igru slobode koja ni sama nema cilj, sem da pokuša da se oseti druga, moguća i jedina živopisna strana života?
Šta pred kraj možemo reći o knjizi, za koju nas autor već na početku upozorava da će i sama „utonuti u logiku koda“, bez potencijala za istinskom dijalektikom? Šta bismo mogli reći o motivima samog autora za takvo jalovo pregnuće? Za besmisleni čin unapred osuđen na poraz, na zaborav ili na nesporazum? Da li je to akt ludaka ili heroja? Da li mu je izvorište u samoobmani ili samoodbrani? Da li za nas može značiti samo još besmisleno buncanje ili nam je baš takvo buncanje podarilo nešto vrednije od cilja koji je i samo odbacilo? Da li bi nam takvo buncanje ipak moglo predstavljati poziv i povod za stvaralački patos, za poniranje radi uspona, za neiscrpan rast stvaralačke volje?
Možemo li se na koncu zapitati šta li smo zahtevali od teksta, od slova na hartiji, od forme kojom se haos bezuspešno ograničava? Da li smo se (potajno, ali dobro izdresirano) nadali još jednoj disperziji jezičkih znakova, čija će nam reprodukcija doneti trenutni spektakl, sabirnu tačku naše pažnje – naivno zavaravanje o eskapizmu od logike spoljnog, tehnološki samoregulišućeg haosa? Da li smo samouvereno zakoračili u još jednu manifestaciju mikrosveta koji je epoha načinila prema svojoj slici?
U svetu detektovane duhovne obmane, svetu simulakruma koji, otrgnuti od referentne tačke, sami sebe stvaraju i reprodukuju, na kraju se s pravom pitamo – kakvo nam je iskustvo donelo čitanje teksta iza nas? Da li je i radikalna kritika kojom smo okupani takođe deo lukavstva šire strukture? Dopušteni iskorak kako bismo se vratili na staro?

Da li je odbijanje da, kako autor podvlači – zakoračimo u „ludilo“ do kraja, iskreno odbacimo mehanizme svakodnevnice, i zađemo sa „one strane Dobra“, još jedan dokaz sveprisutnosti „logike koda“, dijalektike otuđenog prilagođavanja? Još podlije – da li smo, autonadžorom koji tako verno sprovodimo, čitanjem redova ove knjige tek performativno simulirali istinsku simboličku razmenu? Ili smo („ludo optimistično“) bar zagrebali koru našeg svakidašnjeg subjektiviteta koji nam je epoha tako pedantno ukalupila? Da li nam je zaista, u kratkom bljesku, dopušteno da se zapljusnemo talasima prošaranim sunčanim obsjajem večitih simbola?

Može li nam to ikada i biti oduzeto? Da li će tendencija reproduktivne logike usmeravajućih znakovnih nizova, u sadejstvu sa „novom“ ekonomskom stvarnošću, uspeti da ostvari toliko željeni, najavljivani i slavljeni san prosvetiteljske „utopije“? Da li ostvarenje dijalektike „razvoja apsolutnog duha“ dapače znači njegovo potpuno poništenje u korist tehnološkog uma? Ili je simbolički potencijal u nama uski prolaz, vrata koja se ne mogu zaključati, slamka spasa vrednija od svih blaga materijalne stvarnosti, svih „profita“ apsolutne razmene, svih poražavanih uloga u hijerarhijama teatara apsurda (tako smešno ozbiljnim u svojim namerama da se prikažu smislenim)?

Ne donosi li nam upravo „borba radi same borbe“, u sukobu u kome je nemoguće ostvariti pobedu – beskrajno olakšanje? Ne čini li se da nam upravo takva borba može nagovestiti približenje, u našoj epohi najviše puta spomenutom, ali i najviše puta izneverenom – idealu (istinske) slobode?

Nije li istovremeno apsurdno ili najsmislenije upravo se sada zapitati koja je bila naša uloga u čitanju teksta za koji autor najavljuje da ne može imati čitaoce? Još decidnije – da bi ga imanje čitaoca duboko uznemirilo? Da li smo mi autoru zapravo nepotrebni za komunikaciju koju je izveo? Da li je ovaj tekst u celom svom toku zapravo komunikacija njega sa sobom i zarad sebe? Ili je odlika istinski velikih proizvoda duha da budu shvaćeni tek kada epoha umre, a one koje joj slede svoje stege postave drugačije?

Da li nam je na ova pitanja uopšte mogao odgovoriti autor? Ili su ona poziv na večnu i duboko intimnu volju za paljenjem vatre „unutrašnjeg rata“, rata koji bi u našem duhu iznedrio heroja – umešnog da se otisne u „ludost“? Zar nam i sam autor ove knjige nije povikao  – „Večno je ludilo u onome koji iznova pita i na pitanja sam odgovara“?

Zašto bi vam onda pisac ovog pogovora bilo kojim njegovim delom oduzimao takav posao? Na vama je da ga obavljate, ili ne.

Filip Otović Višnjić