U raspravi kao vrsti naučne proze cilj je da se dokaže (ne)ispravnost određenog tvrđenja, da se saopšte nove ideje i istine o predmetu, da se istaknu novi odnosi i činjenice. Šta nam to Jovanović ističe u svojih devetnaest poglavlja i zašto baš taj broj kao odrednica etapa?
Simbolika broja devetnaest je višeslojna, ali ono što je svim kulturama u percipiranju ovoga broja, koji se sastoji od deset i devet, zajedničko jeste da je to broj koji je sveukupnost, dovršenost. Nekako s njim osećamo i kraj i početak, tj. prelaz na novu razinu. Autor nas je lukavo uveo kroz iluziju ove numerološke simbolike u sadržaj i ideju ponovnog rođenja i klijanja, kao i u ideju smrti. Kao poslednji broj druge desetice, smatra se poslednjim brojem pojavnog sveta, pa na izvestan način otvara fazu transmutacija. Označava svakako kraj ciklusa, završetak puta i stezanje petlje.
U prvom poglavlju filozofskog traktata Iluzija volje ili lukavstvo praznine koje je autor naslovio Kako je svet (neprimećeno) nestao, zapitan nad pojmom sveta i njegovog nestanka, odnošenja iluzija, njihovih „laganih virova“, njihove igre zavođenja, naravno uz Bodrijarovo prisustvo kroz podtekst svake rečenice ovoga dela, Jovanović nas nizom oštrih pitanja budi ili to bar pokušava. U tom buđenju oslonio se nonšalantno i na Ničea, ali je sugestivniji i snažniji kada je uz Bodrijara.
Svako poglavlje Iluzije završiće se pesmama u prozi koje su sublimacija svega prethodno rečenog. Najsugestivnije celine ovoga dela su u tim kratkim sastavima koje imaju brižljivo planirani ritam, aliteraciju, asonancu, čak i rimu, govorne figure i slike. Na izvestan način osećamo povezanost između Jovanovićih završnih redova poglavlja njegove nove knjige i Bodlera u ,,Malim pesmama u prozi“.
U poglavlju Hemoragija značenja najpre nam naslovna sintagma pobuđuje pažnju. Autor je inače u stilu pisanja elokventan i retorski uzvišen, ali slikovitošću odabira pojmova uvek nanovo iznanedi i to bih istakla kao jedan veliki književni iskorak i napredak. I nad značenjem, odlivom ili prekomernošću kojom se prikriva nedostatak, bivamo zaustavljeni i zamišljeni i autor nas vodi u posramljujući ishod – sve se svodi na zavođenje stvarnosti koje nema, sve se dovodi u pitanje pred simetrijom, ujednačenošću koje su samo privid nesklada i razjedinjenosti. Možda je lek u redu, retorski se pita autor pozivajući se na Brehta. Ovaj nemački pisac i pozorišni teoretičar je stvorio uticajnu teoriju Epskog teatra u kojoj je želeo da se publika emotivno ne identifikuje sa akterima radnje, već racionalno preispituje i kritički odnosi prema onim što je na sceni. Da li pozivanjem na njegovo ime, Jovanović želi kritički da nas probudi?
I Zlo je zavođenje, reći će pisac, kao i Dobro. Sve apsolutističke sublimacaje podvučene su u izvođenju probe smrti i ovde se oslanja na Seneku. Kako da se ne zapitamo da li je ovo dijaloška igra, deklamatorski sjaj, stoički usud ili pričamo o ,,de immatura morte?“
Treće poglavlje Metalepsija volje (da se ne ponavljam o odabiru reči naslovnih sintagmi) navodi nas na dilemu: da li je ovo proskriptivna ili retrospektivna zamena. Iluzija volje koja nas parališe za delanje, koja našu bačenost u svet održava samozavođenjem, hodajući tankom linijom ludila obeščašćavamo traganje za istinom o svetu. Nekada je bilo drugačije, naši su preci posrtali drugačije i melanholično je Jovanović ovde prizvao Šopenhauerovo ime kako bi nas onda vratio u realnost. Kako je volja večito nezadovoljena, život je stoga samo jedna patnja, a ovaj svet najgori od mogućih svetova. Može li nirvana pomoći?
Putin – viši tip simulakruma – podnaslov sledeće etape reminiscencija. Ovo poglavlje obiluje oprečnim tvrdnjama i kontrastima kao stilskom osobenošću. Savremeni pojam, savremeni rat, stradanja u ratu uopšte i ime koje je figura viših iluzija, kult ličnosti koji je sličan apoteozi, izuzev toga što je ustanovljen na osnovu modernih tehnika socijalnog inženjeringa. I time mi neminovno više nismo deo sveta, već njegovih ostataka.
U Lažnim arenama smo pod Sioranovom senkom otuđenja, apsurda, dosade, uzaludnosti prepoznavanja vlastite nemoći, propadanja posmoderne, tiranije omeđenosti, vulgarnosti promene, svesti kao agonije i razuma kao bolesti. Sioran je znao da kaže: „Živim samo zato što je u mojoj moći da umrem kad mi se prohte; bez ideje o samoubistvu, odavno bih se ubio,“ a Jovanović: ,,Opkoljen lažnim arenama, hipertrofiranim formama slobode i konceptom kategoričke liberacije, duh ludila ustrajava u besciljnoj bici…“ Obojica u negaciji vide pozitivizam.
Đavolja estetika je možda najsublimniji remiks pojmova, autor nam (ne)svesno podvlači da sav ovaj sadržaj prozilazi iz prve njegove knjige Sumrak simbola i ovde se nanovo pominje Sonja Savić. Ona postaje simbol odlaska u nepovrat i đavolja estitka kao izlaz. Paradoksalno više ne primećujemo ludilo zaneti sopstvenim ludilom, u sebi ne čuvamo stranca u odnosu na svet, kamijevski determinisanog, te tako postajemo otuđeni od sebe. Sistematski smo uvučeni u tamni vilajt vrtloga, odakle izlaza nema. Otuda Sonja.
Nemogući ničeanski pristup dominira u Trajektorijum je isparavajuća glasina. Smrt je devalvirala umiranjem života, postala je izlišna i najređi ludaci to teško prihvataju. Kakva je to podvala sopstvenih izbora! Filzofi i pisci pišu, toliko su nisko pali u bezizlazu, u sveto trojstvo: Atopiji, Afaziji i Asfiksiji! Obitvamo u hologramskom prostoru slobode – kakva surova istina. Centralno mesto ovoga vrzinoga kola bio bi stav autora: „… sterilan i dezinfikovan diskurs jednako jalova mašta, prekomernost imbecilnih ,prava´ jednako prekomernost imbecila, misaono ukorićavanje jednako smrt opasne misli, smrt opasne misli jednako smrt Subjekta, smrt Subjekta jednako sumrak simbola, sumrak simbola jednako odbeglost sveta, odbeglost sveta jednako iluzija volje, iluzija volje jednako lukavstvo praznine.“
Mladi Niče, Gete i dioniski odjek kroz trajektorijum da umiremo na rođenju, živimo smrt i ponovno joj se vraćamo! Za Šilera balada je zamisao za dramu, dok se kod poznog Getea pre oseća delovanje prirodnih sila, koje su jače od čoveka i razum ne može da ih objasni i definiše. No, prekomerno analizirajući raspršavamo ideju da događaj postoji, a prerano umiranje postalo nam je jedino životno dostignuće. Povezujući Bodrijara sa našim najvećim slabostima današnjice, zamkama u koje smo svesno upali, Jovanović i ovaj put jakim i oštrim potezom podvači da što dublje padamo, teže nam je da sam pad uočimo.
S religijskih aspekata ulazimo u (Samo)ubistvo, kao novu celinu autorevih refleksija. Verski nepoželjan akt, ali nijedna religija ne nudi alternativu. Opterećenosti principom moranja vode u rezignaciju, suprotno od najviše ravnodušnosti kao težnji, kao i u Vajldovoj tvrdnji da su blagosloven samo oni koji ništa ne osećaju.
Prinčev paradoks se latentno izdvaja kao epicentar ovoga dela. Autor nas od smele tvrdnje, radikalne, višeslojne u svojoj eliptičnosti preko bajke Lepotica i zver, muško-ženskog principa i ljubavi kao fenomena vodi do savremenih mreža i „hipercirkulacije želje.“ Ovaj odeljak u središnjm delu ima anaforu kroz reč zver što muzičkoj, ritmičnoj sekciji autorevih reči daje novi smisao. Ovaj segment čak nije prozno lirski, već kompletno pesnički gde isplivava još jedan u nizu mnogih autorevih talenata kada je igranje izrazima i rečima u pitanju.
Teranje unedogled (lepi arhaizam) počinje pozivanjem na Šopenhauera. Čitajući Šopenhauera, uvek sam se susretala sa dvosmislenostima, koje su dozvoljene u književnosti, ali ne i u filozofiji koja pretenduje na istinitost. Nesaglasnosti u književnosti nisu greh, pa zato Toman Man čita Šopenhauerovo najznačajnije delo kao roman, a ne kao filozofiju. Jovanović ga u tome prati. U tom smislu, filozofija bi mogla biti neka vrsta nastavka književnosti, pre svega romana, drugim misaonim sredstvima. Filozofsko delo tada ne otkriva istinu o svetu, već otkriva ličnost filozofa. To je momenat koji spaja književnost i filozofiju. Tako čitana, filozofija postaje deo diskursa književnosti, žanr književnosti i zato odgovorno tvrdim da Jovanović utemeljuje potpuno novi žanr na srpskoj književnoj sceni.
Prašuma je deo traktata koji lirično počinje, ali se slino i završava, pa kao i Tačke paralize pokazuje prstenastu strukturu kojom se slikovito ukazuje na bezizlaznost. Kroz paradigmu najšireg drveta na svetu i njegovog truljenja predstavlja se najavljivanje višeh rasa, dolazak do ruba (a i ta predivna reč!) i prašume kao krajnjeg pribežišta iz Ništa u Nešto. Dok nas Tačke paralize dovode do Bola, naličje istog zavođenja – neznanja i saznanja – dolazimo do potreba Ludaka. Tako isto uz maestralnu ironiji i distancu Zeno posmatra svoj život, poslove, ženu, ljubavnicu, dolazeći do zaključka da je jedna stvar ono što on u svom svakodnevnom životu govori i čini, a nešto potpuno drugo ono što on u suštini misli, oseća i želi. Taj rascep, tako karakterističan za čoveka našeg doba, Italo Zvevo je majstorski oslikao u svom klasičnom delu, baš kao što tome teži Jovanović.
Anamorfičko naličje jednoumlja uvek me iznova dobije iščitavanjem naslova, kakva magijsko-demonska konstrukcija, kakva zavodljivost terminologijom i poigravanje lakoćom metafore! Slikovita paralela okončavanja pasijeg i ljudskog života navodi autora na novi niz dilema i na podsmeh idiotskoj aktivnosti. Surovost i rigizam prisutan je u stavovima ove rasprave, ali zar istinitost nije radikalno oštra, zubata? Diskursi kao refren ovog trakta i klimaksno pitanje šta to u nama biva zavedeno i onda nadasve dubok i slikovito sočan odgovor: „Često su to slojevi koji ne zavređuju pažnju, usiljeni i tetraplegični vapaji da se bude obuzet.“
Terorizam kao opsena sveta danas u odlomku Sa visočja očaja dovodi do ideje da je genijalnost najniži stadijum razvoja, pobeda mase nad Personom – bespuće u svojoj svojoj pojavnoj čudesnosti. Delirijum ili bunilo je specifična konfuzija, često praćen halucinacijama, deluzijom, emotivnom labilnošću i anksioznošću. Karakteriše se globalnom kognitivnom disfunkcijom praćenom fluktuacijom u bolesnikovoj svesnosti i pažnji; a šta ako smo svi kolektivno bolesni i ako je smrt spas? Bulgakov je rečnikom književnih kritičara bio za života mrtav pisac i naravno da se kao takav ne uklapa u posmodernizam kao takt življenja, ali je on svesno odbio sve uticaje i sva moranja što je dovelo do velikog hoda po mukama ili let Zaratustrine ptice, let iznad kukavičijeg gnezda. Mudračko govorenje ili lucidno nivelisanje ništavnosti u Tako je lajao Zaratustra sa najpoetičnijim segmentima stila u pitanjima o ponoru. Kao lirski dijalog sa svim bitnim mrtvima, sa duhovima koji se obeležili autorev opus, ceo odeljak vodi najpre do transfinitnih svetova. Dva istaknuta pojma, bliska, jedan do drugog, jedan Ka, jedan Od – Trvdoća i Besmrtnost nasuprot beznačajnosti instant razmena. Biti van toga jednako buncati.
Sunovrat nasilja počinje nizom pitanja, ali na njih autor daje odgovore. Organ čula vida kao dominantni saznajni aspekt i nasilje kao fenomen smrti dijalektike. Sve događaje širom sveta Jovanović percipira kao znakovni segment i pretvara ih ne u kolektivno usvojena značenja, već nastoji da sagleda kroz Đavolju zavodljivost i opijenost. Ukidanje principa nasilja je nemoguće i dovodi do sunovrata. Ali najređi ludak (Nemoguće dešifrovanje) utopijski uživa u šifarniku „za nemoguće adresate“ čime dolazimo do centrifugalnog pojma samog naslova ovog dela. Šta je to najtiši vrisak (šapat)? Da li je to onaj koji se otrgne najređim porodiljama ? I ovde krug brzaka istine koji nas naravno, gde drugde, vodi u neograničenu, nepreglednu, nesagledivo plodnu ništavnost.
Vera kao takt pisanja poslednje etape Lukavstvo praznine. U šta verujemo? Imamo li u tome izbora ili smo i u tome robovi? Nasušno žudeći za smislom, šta dobijamo? Veliki deo završnih stranica filozofskog trakta je epitaf dat kao ničeanski pristup, oda staroj volji. Prizvuk sete za tim nekim boljim, prošlim vremenima? Kako odista znamo kako je bilo?
Sam autor ističe u poslednjim redovima knjige da ove reči nisu ni lament, ni mračna optika, niti rezigniran ton govorenja. Ali šta je onda Iluzija volje ili lukavstvo praznine? Ništa Jovanović ne trvdi činjenično jer u njih ne veruje i sve dovodi u pitanje, ali i rastavnost odnosa samog naslova dela nam ukazuje na trik kojim se služi kako bi nam dao alternativno viđenje da iluzijom življenja mi zapravno odajemo slavu smrti i da svako uverenje može imati i lice i naličje pod masmedijalnom invazijom udaraca koji se na nas obrušuju. Matriks ili ne, crvena ili plava pilula, Alisa u zemlji čuda ili Luča mikrokozma, možda još jedino to možemo izabrati – da li nam se pročitano delo dopada ili ne.
Elegantnost izraza, dijamantski brušene reče, crni biseri arhaičnih, zaboravljenih, prašnjavih pojmova, ali i upliv modernih tendecija retorike kojoj kao nadasve mladi autor Jovanović ne može odoleti, sve to stvara poseban stil i jezik kojim se autor Iluzije služi. Obogaćen, gotovo kao u rokoko stilu, lirskim fragmentima, peozijom kao suštinom istine, ogoljenošću izraza i eliptičnošću, nizom metafora – ovo delo postaje alegorija. Pričajući o apsolutnim pojmovima s filozofskog aspekta autor zavodljivo pleše s čitaocem i na taj način pravi originalan spoj književnosti, kao lepe umetnosti, i filozofije, kao nauke. Hrabro, smelo i nadasve majstorski.