OTKUCAJI

Ako si ptica koja ne leti,

Čemu krila?

Ako si pesnik bez krila,

Čemu reči?

Pred nama je još jedna knjiga poezije autora Gorana Ranđelovića. Opet je zapevala nežna pesnikova duša tonovima koji su satkani od zrelih pesničkih nota. Te note ogoljuju pesnikovu dušu i tvore jedinstvenu melodiju koja osvaja srca čitalaca. I ova zbirka pesama postaje živo biće koje nastavlja svoj život nezavisno od samog pesnika:

Zanesena, mlada, donekle zbunjena,

I ona izborana, smirena, duboko zagledana.

Nastala je iz pesnikove unutrašnje borbe sa samim sobom, iz pesnikove polemike sa drugim ja ili duhovnim vođom sopstvenog srca. U toj borbi je i smisao izgaranja i stvaranja, a to ostaje večita tajna i za čitaoce i za same pesnike. Da li stvarati znači živeti ili uživati, promeniti sebe. Pevati znači stvarati čoveka u sebi i imati uzvišenu misiju – menjati ovaj svet. A pesme će same nastajati:

Kao reke što izviru,

Iz nevidljivih dubina.

Pevati znači otvoriti dušu i pokazati lepotu ovog sveta – spasenje, mir, molitvu, harmoniju, ženu kao uzvišeno biće, život kao traganje, putovanje, plovidbu, let. Stvarati znači približiti se i suncu i mesecu, uzleteti do samih zvezda, pronaći snežno kraljevstvo i roniti najdubljim vodama.

Pesnička moć je bezgranična. Pesnik može dosegnuti najudaljenije puteve vasione i spoznati tajnu prirode i božanskog stvaranja. Jer za njega ne postoji tajna. Priroda je njegov saveznik. Vetar, kišni oblaci, osunčane doline, ogrožđeni pupoljci, sve je to ujedinjeno u pesnikovoj svesti i čini lepotu ovozemaljskog života i mami na uživanje i večito traganje za lepotom:

I pevaćemo zaneseni,

O lepoti za kojom uzdisasmo,

Svemirisnoj, sočnoj i vatrenoj,

Raspukloj do poslednjeg zrna mladosti.

Umetnik drugačije doživljava ovaj svet za razliku od običnih smrtnika. Pesnik ne traži smisao u banalnom, svakodnevnom. Njegov pogled seže daleko, čak do samih zvezda. Pesnik prepričava svoje srce, ogoljuje svoju dušu, izlaže je pogledima drugih. Sažima prostore i juri kroz vreme, slavi život, stihovima ga optače i oplemenjuje. A kapi azbuke pretače u nezaustavljivi pljusak reči. On stvara za druge sa zebnjom da li će biti shvaćen i prihvaćen, ali još više stvara za sebe, da umiri svoje unutrašnje demone. U tom pesničkom naporu on stvara vijugama, mišićima, ustima, prstima, izgarajući u plamenu stvaralačke vatre jer pesma nije česma koja se lako odvrne, pa će poteći onda kada neko drugi to očekuje:

Pesma počinje tečnom vatrom,

Snažno da izbija,

Kao lava iz oživelog vulkana.

LjUBAV, ŽENA I LEPOTA

Da li si ti ćerka boga sunca Ra?

Kakva još moć u tebi spava?

Smisao ovozemaljskog života ne bi bio ispunjen da nije nje – žene čija divlja lepota dolazi iz najskrovitijeg dela svemira, koja svojom svetlošću oslepljuje vid i plamenim pogledom probuđuje žudnju. Žena je svevišnji dar. Čas je vidljiva, čas nevidljiva, čas protrči pesnikovim životom, čas leti, čas se skriva, pa onda nestane, a uvek je u njemu, deo njega. Iz nje izvire energija – pozitivna, sanjalačka, neuhvatljiva, ona što podstiče, rađa i daje. Na pesniku je da nikada ne prestane da traga za njom:

Da je gleda, čuva, ljubi.

Da joj se divi.

Da je oživi.

Ljubav postoji u svima nama i ona ne bira trenutak kada će isplivati iz nas. Nekada dođe iznenada poput stihije, ne da se zaustaviti. Savladava nas, zbog nje gubimo razum i ne možemo je ukrotiti. Prepuštamo se njenim čarima nošeni brzom maticom. Vreba nas skrivena, a nekada nas njene strele pokose. Ona je sveopšti princip i smisao života svakog pojedinca, besmrtna. Pred snagom ljubavi sve se topi, ruši i briše. Ona je susret dva sveta, dva univerzuma, dve duše, spoj vidljivog i nevidljivog, spoj žeđi i želje. Zbog nje i sunce sija i iznova rudi, a lepota voljene žene sjajem razgoni mrak, pomera granice, pomućuje razum. Ljubav ponekad poprima kosmičke srazmere, ona utiče na komešanje svetova.

Pronalazimo je u sebi, oko sebe, u vazduhu, u oblacima, svemiru, a ona u nama budi i sećanje na neke davne događaje iz mladosti, na neke davne šetnje kraj reke u rano leto, kada stidljivo devojče gordo prkosi pesnikovom iskrenom osmehu i kada se opire nemirima i smelim pogledima.

U tvoje oči bi sunce da se vrati,

Ono isto zbog koga nam obrazi crveneše,

A pogledi skretaše u stranu,

Kad smo bili deca…

Ljubav je i strast i želja za spajanjem tela, za raspuštenom kosom i blistavim osmehom. Ona je ujedinjenje snage. Simbol je neprolaznog trajanja, radosti, nežnosti, lepote koja nikad ne umire. U ljubavnim pesmama naglašeno je sjedinjenje dva bića:

Dve krvne grupe, koje srca dele,

Dva duhovna povezana bića,

Mešaju se kao medonosne pčele,

Da zajedno saće medom pune.

Ljubav je i nesebično pružanje ruke spasa, plovidba zaljuljanim morem, isijavanje posebnom svetlošću, i sjedinjenje i dopunjavanje:

Moje gore, tvoje zore,

Moje livade, tvoji potoci,

Moje nebo, tvoje sunce,

Moje ptice, tvoji oblaci.

Ona sivilo života pretvara u plavetnilo, mrak u svetlost, budi u nama proleće, raspevanost i razdraganost duše. Ona je uzvišeni smisao svakog života. Ispoljava se u različitim oblicima, vidimo je svuda i u svemu, osećamo, delimo je sa voljenom ženom, detetom, majkom, bratom. Ljubiti ruke kćeri i majke izraz je najčistije i najdublje porodične ljubavi.

U svojim pesmama pesnik veoma često i otvoreno poziva na ljubav, na apsolutno prepuštanje i uživanje u njoj, bez predrasuda:

Otvori vrata srca i nastavi,

Stopala znaju put,

Samo im se prepusti!

A kada nas ljubav napusti, kada čovek usamljenik potone u tišinu, on čuje glasove koji dopiru iz najudaljenijih sazvežđa, iz kosmičkog crnog beskraja, pa osluškuje besprekornu harmoniju kosmosa, jer ljubav možda tamo obitava. U tim trenucima duša napušta telo i biva obasjana novim notama koje će iznedriti neku novu, dotad nepoznatu melodiju. I tako opet nastaje pesma o njoj – ženi. Pesma o buđenju i sreći žene koja spava rasute kose i luta predelima snova, koja će se nasmejana probuditi i upiti toplinu sunca. U takvom svetu pesnik će pronaći mir i rasterati se samoće. Ali nikada neće biti potpuno siguran ko je u stvari to zagonetno biće koje pokreće maštu, snove, koje inspiriše na stvaranje. Da li je ta fatalna žena boginja iz drugog sveta koja pleni lepotom i osmehom, svesna svog zanosa i svojih čari? I da li tako udaljena od svih i usamljena u svojoj lepoti može biti srećna? A pesnik, tražeći u njoj sebe, pronalazi stranca. Ponekad progovori i o onoj tamnoj strani ljubavi, o razočaranju, zabludama i poniženjima, patnji jer ljubav je ponekad i to.

Pevajući o lepoti i mladosti pesnik, i te kako svestan prolaznosti, progovara i o ljudskoj želji i potrebi da se vreme zaustavi, da se prolaznost pobedi. U pesmi ,,Zvezda koja treperi“ pesnik na metaforičan način predstavlja prolaznost života kroz sudbinu ostarele glumice koja prikuplja poslednji atom snage da na sceni pokaže iskru mladosti koja još uvek tinja u njoj:

Koja se ne miri s tim da sjaj njene zvezde lagano gasne,

Jer ona još uvek u njoj uporno treperi.

Pesnik sugeriše da se svaki živi stvor na ovom svetu oseća strah od prolaznosti mladosti, kao i svest o tome da se lepota sa vremenom topi, iščezava, nestaje. Otuda strah i želja da se ona zadrži zauvek. Ponikla u obzorju dana nestaje u mraku prolaznosti, ali ne zauvek. Lepota je neuništiva jer se uvek iznova rađa kao što se čudo božansko stvara:

Počinjem da verujem,

Da lepota izvire,

Tamo gde svemir ne miruje,

U našim srcima.

ŽIVOT

Postao sam bolji čovek

onda kada sam razumeo druge.

Poseban, a ujedno i najobimniji krug pesama zbirke ,,Otkucaji“ jesu refleksivne pesme u kojima autor Goran Ranđelović iznosi svoje filozofske stavove o svetu, ljudima, svoje unutrašnje dileme i samoispitivanja. Pesnik ovaj svet posmatra iz ugla misaonog bića koje traga za tajnama – i ovozemaljskim i onostranim, i to je neka vrsta planetarnog prohodavanja, kako on kaže. Ti prostori pesničke imaginacije nalaze se između znanih i neznanih svetova, i u beskrajnom svetu univerzuma, ali i u unutrašnjem svetu sopstvenog bića. Taj svet je često stešnjen, a još češće širi i od samog beskraja. U tim svetovima promišlja se o svrsi života, prolaznosti, rastancima i odlascima.

Život je sagledan iz mnogih uglova, predstavljen mnoštvom metafora. Između ostalog, doživljava se kao plovidba morem. U tom moru života struje vuku na različite strane.

Život je kapija prostora između jutra i večeri,

Između dva sjajna tela, sunca i meseca.

Između ta dva sveta, prolaznog i večnog, lebdi ljudski um tragajući za smislom, istinom i tajnama onostranog. U sudaru svetova čovek ne zna kom svetu pripada, da li čvrsto stoji na zemlji ili svet posmatra sa mesečevih rasutih hridi. U bunilu koje je izazvano moždanom vrelinom promišlja o dušama koje lebde i traže se u nekim dalekim svetovima, u prostorima koji se stvaraju, otvaraju, nastaju, iščezavaju. A onda upućuje poziv:

Na trenutak zastani,

Zatečene misli otpusti,

Nek se slobodno razlete,

Na obode planete.

A onda se pesnik za trenutak vrati na ovaj svet da otkrije tajnu ovozemaljskog života. I nikada neće potpuno saznati da li je ovaj život poput reke koja beskrajno teče ili je samo smena godišnjih doba i težnja za večitim prolećem. Ili je možda jedno čudno putovanje:

Putuj, samo putuj,

Jer, putevi tome služe,

Biraj, samo biraj,

Jer, život se njime hrani.

***

Čovek je putnik i vozač.

Slobodan iznutra,

Ograničen spolja.

***

Od odluke, do odluke,

Od događaja do događaja.

Da, život je putovanje na kome nas prate naše želje, kao saputnice koje se smenjuju i sazrevaju zajedno sa nama. Na tom putovanju, na toj plovidbi nailazimo na mnoga iskušenja. Đavo nas vabi, lomi, oslabljuje:

A život zna da mazi i gazi,

Zato se čuvaj i pazi,

Na kojoj stanici novog sebe čekaš,

Koji red vožnje biraš,

Sa kog perona se u novu,

Životnu avanturu upuštaš.

*

Može li se dalje?

Šta se to sa nama zbiva?

Na koju stranu voz pre će,

I zna li neko sutra gde će?

Na tom putovanju treba znati kloniti se zla. A zlo se namnožilo na ovom svetu. Čovek je postao nemaran prema svetu, ljudima, prirodi, prema samom sebi. Postao je rob savremene tehnologije, u njegovom biću je da stvara, ali i razara. Stoga pesnik izražava zabrinutost za svet u kome živi kao i za buduće generacije:

Kome se još u takvu budućnost žuri?

Budućoj deci ostavljamo

Trulo seme i teško breme.

A nekada je ličilo da civilizacija brzim koracima osvaja svemir!

Kako bi, tobože, bio što srećniji i ispunjeniji, čovek je prirodu podredio sebi, porobio je, uništio. Možda to čini čovek, a možda i vrag jer on nas često goni u propast. I kao u biblijskoj priči, zlo se namnožilo. Ali priroda se ne da, uzvraća udarac ljudskom nemaru:

Nastaje doba otopljavanja,

Klima postaje surovija,

Hrane će naglo ponestajati,

Čiste vode,

Izumreće mnoge vrste.

Crna rupa progutaće sve pred sobom, i ovu zemlju i sve na njoj. Možda je to kazna za ljudski nemar. Pesnikova vizija budućnosti nimalo ne ohrabruje.

Pa kuda onda pobeći? Gde pronaći spas? Možda u mirisnom vrtu detinjstva, u rascvetalim poljima pronaći mir i čitav jedan svemir. Ili u kestenastim očima i razbarušenim šiškama nekog deteta, koje ručicama maše za belim leptirom. Ili u njegovom mlečnom osmehu pronaći svu lepotu sveta. Ili da čovek, poput mačke, omiriše, dodirne, sustigne, ulovi, pa pobegne i skloni se od svega tragajući za prostorom blaženstva i sigurnosti. Odupreti se vrtlozima zebnje. Raditi, stvarati, ne spavati, verovati u ovaj život, u tome je sreća i spas. Smisao je u davanju i u tome da živeti usrećujemo ne samo sebe nego i druge. Jer mnogo toga od nas zavisi, u nama postoji:

Sreća se srcem i mislima gradi.

Ona se u nama rađa i ljubavlju hrani.

Nekada kroz život prolazimo jureći i tako se sami od sebe udaljavamo, a kamoli od drugih. Neprekidno se krećemo. Osećamo strah i od poznatog i od nepoznatog. A ponekad kroz minute, sate, dane i godine strpljivo čekamo ona vremena kad ćemo sve nadoknaditi. Moramo prihvatiti sebe i shvatiti da starimo mi, a ne lik u ogledalu. Često pokušavamo da složimo rasparčane dane i da sačekamo neko novo proleće i novu godinu u nadi da će nam doneti nova iskustva i nove radosti. Da kad odemo, ostavimo trag za sobom. Da postanemo bolji ljudi onda kad razumemo druge.

Sve dok živi, čovek igra svoju ulogu na pozornici, a ponekad, poput cirkuskog artiste, hoda po razapetoj žici. Nečiji život je cirkus, nečiji balet, opera, mjuzikl, komedija, drama, tragedija. Kakav god da je, moramo biti svesni da vreme ubrzano teče dok namotavamo svoje najdraže dane:

A vreme te ne čeka,

Mladost se u tebi probudila,

Dok starost kuca na vrata.

*

Samim poimanjem svoje prolaznosti,

Shvatiš da si putnik.

Putnik kroz prostor, ljude i vreme.

Putnik kome se sve broji i odbrojava.

Čovek može da pobedi i prolaznost i vreme ako shvati da nikada nije kasno za hodanje po oblacima i za nove puteve i nova proleća. Ako oboji svet svojim bojama. Ako prepozna i prevaziđe sve greške, slabosti, gordosti, ako krene u osvajanje života putem pokajanja i praštanja. Ostaje nam nada da ćemo preživeti sve nedaće i ostaje ponos što smo deo čovečanstva i sveta, ma kakav bio.

Suzana Pešić