Опис
Предговор:
И зато дарујем овом књигом, не моје савременике, већ незнану будућност. Има у томе наивности коју нисам моћан да отресем. Узалуд опстојавам у вери. Напињем поглед иако знам да нема шта да се види. Чувам се од тога да чекам… Али, није ли и ова књига једно чекање? – Није ли и сама саткана од плодова и ускомешаних мора? Није ли сведочанство лудака, што нагло нестаје у дубини мора из ког је покушало да изрони? Нек буде! Радије и насилна смрт, но илузија живота и симулација смрти. Радије ужас празнине, но бљештавост ужаса. Има у томе наивности коју нисам моћан да отресем и стога се препуштам: први принцип постмодерне…
Поговор:
Шта пред крај можемо рећи о књизи, за коју нас аутор већ на почетку упозорава да ће и сама „утонути у логику кода“, без потенцијала за истинском дијалектиком? Шта бисмо могли рећи о мотивима самог аутора за такво јалово прегнуће? За бесмислени чин унапред осуђен на пораз, на заборав или на неспоразум? Да ли је то акт лудака или хероја? Да ли му је извориште у самообмани или самоодбрани? Да ли за нас може значити само још бесмислено бунцање или нам је баш такво бунцање подарило нешто вредније од циља који је и само одбацило? Да ли би нам такво бунцање ипак могло представљати позив и повод за стваралачки патос, за понирање ради успона, за неисцрпан раст стваралачке воље?
Рецензије
Још нема коментара.