Milica Zorić

„Pesma – toliko filozofske dubine u tih sedam redova, toliko ljubavi u njima,
posebno u njihovom kraju: ,Na ćošku sam srela svoje hladne ruke. Hoćeš li da ti ih dam?'
Čitalac je u razmišljanju, čezne li se za još većom majčinom ljubavlju, da li je autorka
tužna i zašto, šta su te hladne ruke, pruža li ih da ih majka ugreje kako samo ona
ume, čezne li za toplom peći u porodičnom domu, imaju li one preneseno značanje…“
Katarina Majić

„Čitajući pesme Jasne Majstorović plovite kroz vreme… Taj divni osećaj povratka u
prošlost vas obuzima i vi ponovo postajete dete, polako odrastate i na kraju čitate
stihove odrasle, zrele žene. U trenutku me je cela zbirka podsetla na kultni roman
Devojčice rastu Lujze Mej Alkot i oživela u meni sećanja na prve dileme, na prve
ljubavi, na emocije koje se nikada nisu promenile. Zapravo uz ove pesme shvatate onu
neminovnu istinu- koliko god da odrastete i postanete zreli, uvek ćete sa sobom
nositi isti damar – ljubav i mirise detinjstva. Uživajte čitajuci pesme Jasne
Majstorović koje jasno vode kroz ceo njen život i uživajte u prepoznatim emocijama
koje ona tako lako i nežno tka.“

Maja Rakovic

Pesme:
Lutke
Dobila sam sedam lutki.
Bile su mi dobre.
Jedna mi se razbolela.
Dobila je kašalj.
Sve sam ja za to kriva.
Dala sam joj sladoled.
Sada lutka moja
boluje i pati,
al’ će ipak ozdraviti,
pa ćemo se igrati.
1968.

Ne mogu više nazad
Ne mogu više nazad!
Laž mi obavija telo i
pali oči.
Htela bih u stare dane:
da se radujem svakoj novoj iskri,

da opet želim…
Ali nešto me gura dalje
u nove eksplozije,
u nove laži.
Bez osmeha idem u nova jutra
s hladnoćom u očima.
1974.

Samo postojim
Prazna!
Srećna!?
Ne činim ništa.
Ostavljam vremenu….
Bojim se, odneće me…
I oči su mi mirne.
Bolje da samo postojim.
1981.

Razumem
Razumem.
Treba pokušati.
Samo nekad…
Očekuješ jedno,
dobiješ drugo.
Otvoreno tražiš ili ne…
Svejedno!
Uvek se oseća.
Ja osećam.

Ti osećaš.
Ona oseća.
I pitam se ko će biti uskraćen.
Boja nema.
Samo bol.
Tebi nemir.
Njoj neizvesnost.
Nemam strah.
1985.